Значајан број невероватних антиквитета из целога света, али и Србије, обимно знање и четрдесетогодишње искуство стечено током њиховог проналаска у Хрватској, Амстердаму, Енглеској, Немачкој, Италији, Ирану и многим другим земљама чини, сада Кисачанина, Мирослава Брну правом ризницом знања.
Мирославова прича почиње када је као тринаестогодишњак копао песак на Драви, у Осијеку, где је и рођен, и тако проналазио римске новчиће, али и лулице из 18. века. Временом су се бројни предмети нагомилали у кући те је први пут отишао у Нумизматички клуб.
– То је био мој почетак сакупљања керамике и нумизматике – казао је Брна. – Касније сам у тим клубовима видео да људи продају разноразне ствари и као дете с 15 година био сам мало збуњен и нисам знао у којем правцу да кренем. Моји сви прадедови су били столари, а деда Томаш Брна је био и рестауратор старог намештаја тако да сам увек као дете боравио у дединој радионици и видео много тога. То ми је помогло да ја у својој 16. години у Осијеку полако почнем да купујем намештај и да га смештам, јер сам схватио да се добро продаје.
У 17. години Мирослав почиње да путује по истоку, пребацујући се из државе у државу. После пет година остаје у Амстердаму, где се задржао пуних десет година продајући намештај, тепихе и разноразне предмете. Након тога уследила је Енглеска, земља где, како Мирослав каже, антиквитети не губе вредност. Пет година касније, окушао је срећу и у Немачкој и Италији, где се задржао кратко, након чега долази да живи у Кисачу, и то због љубави.
– Жена је била пресудни фактор да се ја ту скрасим, мада ми је и мајка из Кисача, а отац ми је из Бачког Петровца – рекао је Брна. – Заједно са женом сам покушао да радим овај посао у Словачкој, међутим, то није ишло те сам након годину отишао у Суботицу, и после тога се вратио у Кисач.
Антиквитете и намештај Мирослав сада у највећој мери набавља из Бачког Петровца, Новог Сада... Осим те делатности, Мирослав се пре бавио и опремањем локала антиквитетима те је украсио неколико објеката у Србији, док се у Новом Саду издвајају „Салаш 137”, „Плава фрајла”, „Пикник” и други. У својој понуди највише има намештаја, а за наш лист истиче да је Војводина у прошлости била изразито богата њиме.
– Намештај је моја највећа љубав, али у понуди имам и старог посуђа, супијера, али и емајлираног посуђа, што је тренутно највећи тренд у свету – навео је наш саговорник. – У овом послу је веома битно да будеш поштен, не смеш да вараш јер људи то одмах препознају и тад си завршио. Рад је за мене основна функција, а адреналин је тај који ме тера на рад јер волим да нађем и научим нешто што још никада нисам.
С обзиром на количину, а и значај антиквитета које Мирослав поседује, често се дешава да му понуде, како каже, огроман новац за одређене ствари, али он ипак не жели да их прода.
– Бавим се послом који има ту неку посебну финализацију да одређене ствари, које су ми јако миле, не бих никад продао – закључио је Брна. – Веома сам везан за архив који имам јер ме је занимао комплетан развој државе и индустрије, а такође имам ствари из Египта које не продајем. Просто, волим да уђем у свој простор који мора да буде складан и да има енергију јер Кисач је депресивно село, а ја сам човек који је живео у веома много држава и кад се пробудим, морам да имам једну слику из 17. века. Мени је тада дан одмах сунчан, а време често проводим сам са својим антиквитетима.
Осим што је Мирославова супруга Власта поред њега заволела антиквитете, има велику срећу што ће син Јанко наставити исти посао. Јанко сада има 12 година, а од своје девете године зна све о антиквитетима.
– Врло сам срећан што ће син наставити овај посао јер знам шта сам ја све прошао и како сам се пробијао и како сам почињао с неколико комада намештаја, а како сам сада достигао колекцију која је мени посебно драга – навео је Мирослав Брна.
К. Ивковић Ивандекић
Пројекат „Приградска насеља – Од оснивања до будућности” је суфинансирао Град Нови Сад, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио новац.
