Муниципални одбор града је 1930. године одлучио да град набави три „Шкодина“ аутобуса, од чега су два саобраћала од 6.30 до 20 часова. Аутобуски саобраћај званично је успостављен 9. новембра 1931. године, а прва линија је повезивала је Петроварадин (Рокова црква) и аеродром „Југовићево“. Како објашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев траса је била подељена на секције, вожња се наплаћивала динар по секцији, а за целу трасу грађани су морали да издвоје 3,5 динара.
- Као и увек међу Новосађанима се водила полемика око цене превоза пошто се за три ипо динара могао пазарити килограм белог хлеба, те је цена карте у неколико наврата снижавана – каже Ђурђев додајући да је возач имао плату од 1.620, а кондуктер од 1.080 динара. – Већ 1938. године наручено је још три аутобуса марке „Прага“. Осим тога, уведене ја нова линија на којој су возила саобраћала по потреби од Штранда, односно Трга ослобођења до Алмашког гробља, а наредне године јавним превозом је повезан и град с ченејским салашима и Адамовићевим насељем.
Чини се да се Новосађанима свидео нови вид превоза у граду и што су се могли поредити с великм метрополама Старог континента, јер су чак органи реда морали умешати како би спречили „нереде“ услед велике гужве. У листу „Дан“ забележено је да се дешавало да уместо 24 особе, за колико је било места у аутобусу, уђе двоструко више, те је одлучено да о „правилима вожње“ брину редари. Након 1944. године војска је уступила аутобусе из својих резерви, а решењем Народног одбора 1946. године основано је Градско саобраћајно предузеће.
Педесетих година прошлог века посебна атракција су били тзв. „даблдекери“. После обимних припрема 1958. године у потпуности се укинуо трамвајски и прешло се на аутобуски превоз. Нова приградска аутобуска станица код Рибље пијаце изграђена и пуштена у рад 1965. године, а како би се обезбедили бољи услови за путнике у међумесном саобраћају, изграђена је Међумесна аутобуска станица и отворена у децембру 1967. године.
С. Ковач
