Сиромашна и ратовима разорена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца примила их је око 50.000 гостољубивије од било које земље Европе.
По речима директора Историјског архива града Петра Ђурђева, новосадска руска колонија била је једна од значајнијих у Југославији и уносила је нову културну ноту, а држава је добила образован и лојалан стручни кадар. У Новом Саду, Сремским Карловцима и околним местима 1919. и 1920. године живело је око 2.000 руских избеглица.
– Новосађани су у пролеће 1920. године основали Одбор за прихват и помагање избеглица, с угледним адвокатом др Костом Хаyијем на челу, који се енергично старао да се Русима обезбеде станови, запослење, исхрана, културни дом, библиотека, а врло активни су били трговац Влада Стефановић, управник болнице др Ђура Трифковић, штампари и књижари Ивковићи – каже Ђурђев. – За помоћ избеглицама формирано је Српско-руско добротворно друштво. Почасни председник био је епископ бачки др Иринеј Ћирић, председница Зорка Продановић, а чланице Јулка Поповић, Софија Француска, Софија Хаyи, које су приређивале добротворне чајанке и друге акције. Одржавани су грађевински курсеви, отваране су руске комисионе радње, а основан је и Руски кројачки завод, на чијем челу је била грофица Вера Толстој, унука славног писца, с идејом да се избеглицама помогне да се самостално издржавају.
Како појашњава наш саговорник, Руси су давали видан печат јавном и културном животу. На њихову иницијативу оснивани су тениски и шаховски клубови, козметички салони, школе јахања, страних језика, свирања и певања. Николај Кулжински био је вишеструки првак града у шаху, брачни пар Надежда Архипова и Николај Баранов држали су приватну школу певања, вокални педагози били су и Јевгениј Маријашец и Олга Молчанова, диригент популарног оркестра Соколских фанфара био је Јевгениј Боде-Бодеј, а хоровођа чувеног „Невена” био је Павел Фигуровски.
Удружење официра Руске војноваздухопловне флоте у Краљевини СХС 1925. године бројало је 169 чланова, а међу њима је био и чувени конструктор Игор Сикорски.
– У граду је постојала и Руска реална гимназија (директори су били Вера Фјодоровна Шкинска и Сергеј Рудолфович Минцлов), а у оквиру ње радили су и обданиште и основна школа – каже Петар Ђурђев. – Школа се првобитно налазила у некадашњој Фабрици гаса у Шумадијској улици, а од 1926. године радила је у згради забавишта у Љубљанској улици. У новосадским гимназијама предавало је двадесетак руских наставника. Питомац Московске уметничке академије, кустос Градског музеја у Одеси, Владимир Семјонович Курочкин, отворио је школу сликања и техничког цртања. Он је опремио капелу Владичанског двора иконама руских светаца. По његовим нацртима израђени су витражи на прозорима Николајевске цркве.
– Трајни споменик руског присуства у Новом Саду између два светска рата оставили су архитекте Константин Паризо де ла Валет и Георгиј Шретер, који су пројектовали Официрски дом 1923. године, Дом народног здравља на Булевару 1925. године, Здравствени дом на Тргу царице Милице, стамбене зграде у Милетићевој улици и Лазе Телечког и виле у улицама Николе Тесле и Сарајевској – набраја Ђурђев. – Под надзором бактериолога проф. Димитрија Коњева грађен је знаменити Пастеров завод. Крајем 1937. године, пресељењем Пољопривредне огледне станице из Осијека, у Нови Сад је стигао Сергеј Андрејевич Кисловски. Он је устројио ту важну научноистраживачку станицу која представља претечу Института за ратарство, данас једну од најбољих компанија у нашем граду. Велики допинос на унапређењу агрономије дали су и Николај Николајевич Поплински и Јевгениј Владимирович Гибшман.
Најмасовнији одлазак Руса из Новог Сада био је 13. септембра 1944. године возом за Будимпешту да би избегли сусрет с одредима Црвене армије и њеним службама. Део Руса је између 1945. и 1946. године примио својетско држављанство, а касније протеран у Мађарску или Бугарску, док је њихово исељавање на Запад трајало до средине педесетих година прошлог века. По попису становништва из 2011. године, у нашем граду је живело око 290 Руса.
С. Ковач
