Царица Марија Терезија декретима је помагала гајење дуда на овим просторима, па је поред багрема до половине 20. века дуд је био најраспростањеније дрво.
- Према документу из 1765. године Угарска влада је затражила од новосадског Магистрата да нареди грађанима, који поседују дудове, да дозволе узгајивачима свилене бубе брање листа те биљке како би прехранили лептира свилопрелца - каже директор Историјског архива града Петар Ђурђев. - Држава је општинама обезбеђивала саднице, па су дрвореди сађени дуж путева и сеоских сокака, а грађане је охрабривала да подигну дудињаке. У Новом Саду је Магистрат направио расадник у ком је до осамдесетих година 18. века однеговано 13.714 дудових садница. Интересантно је да је постојала наредба по којој они који униште садницу били су осуђени на батињање.
Дудовац докрајчио свиларство
Један од узрока пропадања свиларства била је појава лептира дудовца и ширење болести дудовог стабла педесетих година прошлог века, када је држава донела уредбу о уништавању свих стабала.
- Тада је затворена и свилара у Новом Саду, која је претходно била интегрисана у Текстилни комбинат - појашњава Ђурђев. - Кад је дудове напала штеточина - ноћни лептир дудовац, који је пренесен из Америке у Европу, најпре у Мађарску, одакле се проширио и у Војводини, (први пут је примећен на дудовима 1948. године у Суботици) дрва су почела да се суше, а власти су издале наредбу о сечи уместо сузбијању штеточине. Такође, дрвореди крај друмова сметале су пољопривредној механизацији и паорима који нису могли да прођу на своје њиве.
Обимнија садња дудових стабала у Новом Саду била је око 1768. године када је засађено близу 1.550 младица, а крајем 18. века тај број се попео на више од 5.000.
- Уређену дудару имао је и Футог, која је око 1840. године бројала више од 10.000 стабала - истиче Ђурђев. - Велики број садница дудова изменио је равничарски пејзаш, али су грађани од њих имали вишеструку корист. Дуд је сјајно огревно дрво, те је утицало на развој дрвне идустрије и столарства, посебно на израду намештаја. Сиромашнији грађани су узгојем свилених буба могли зарадити који динар више, а плод се користио у исхрани стоке и људи, посебно за печење ракије дудоваче. Дрвореди крај ораница су штитили усеве од оштрих и јаких налета кошаве и северца, те се земља није толико исушивала и ублажавала је оштре мразеве, а лети “држала” хладовину и влагу.
Педесетих година прошлог века дрвореди дудова су посечени, али се старији суграђани још сећају где су се налазали градски дрвореди. Нови Сад као центар свиларства отишао је у заборав, пошто је свилара за одмотавање чаура и пређу свилених тканина деловала успешно од краја 19. века до после Другог светског рата, односно до појаве најлона и других синтетичких влакана који су били значајно јефтинији. Под хладом дуда и у слашћу његовог плода још се може уживати углавном на ободима града или у приградским насељима.
С. Ковач
