У Великим врховима, по надморској висини петом карловчком атару, у којем се смењују виногради, оранице, воћњаци, али и покоја запарложена њива, на парецели коју је пре оваца купио, сместио је стадо, механизацију и све што је потребно за њихов узгој.
– Била је то идеја мог рођеног брата Петра – објашњава Пуношевац. – Причали смо о томе раније, али никад није било пара за реализацију. За неког је то што смо уложили ништа, али за нас је много, и дуги низ година било је недостижно. У неколико наврата радио сам у Америци, а брат је још увек тамо, мада планира да се врати. Продали смо нешто од непокретности и тако дошли до дела пара за бизнис. На фарми живи наш стриц Хранислав, а ја долазим свакодневно. Повремено ми се придружи породица, супруга Марија и деца Никола, Маша и Марко.
За узгој су браћа Пуношевац одабрала романовску овцу због одличних репродуктивних карактеристика. По књигама, каже Александар, јагњи се два пута годишње, и уз идеалне услове и исхрану требало би да донесе четири до шест јагањаца за 12 месеци. – Нажалост, имали смо лош старт, овце су доносиле на свет мртве јагањце, тако да смо претрпели доста губитака – жали се Александар. – Однели смо узорке на анализу, али нисмо установили шта је узрок помора. Чули смо да је прво јагњење код те врсте оваца лоше, али ништа поуздано не знамо, но надам се да је то иза нас и да се ситуација стабилизовала. Ових дана један број оваца треба да се ојагњи, па ћемо видети како ћемо проћи овог пута.
Каже да се психички спремио за могућ неповољан сценарио на почетку, али да је ипак угинуће јагањаца било превише стресно. Додаје да ништа није знао кад је почео, не само о овцама него ни о механизацији. Учио је успут и признаје да је незнање ипак узело данак, али да је задовољан како је решио питање исхране.
– Брат и ја смо узели у закуп довољно државне земље да правимо сами храну за целу годину – каже Пуношевац. – Радимо на специфичан начин у односу на остале узгајиваче, а то значи да водимо овце на испашу. Обично људи гаје овце у шталама. То јесте једноставније, али је ово много јефтиније. Раскрчили смо нешто запарложене државне земље, па и неке приватне парцеле које власници не користе, и за храну не знам да ли смо динар дали у последњих неколико месеци. Докупили смо само нешто кукуруза, а како ствари стоје, имаћемо и свог на јесен. Испаша доприноси њиховој физичкој кондицији и помаже им да се лакше јагње. А тај чобански део посла ми веома прија. Обожавам зими да прошетам по атарима с њима два-три сата. Но, мање ми годе муке с механизацијом, када се нешто поквари, а сам не знам да поправим, трка с кишом када се скупља сено...
Пуношевац се нада да ће се временом све наместити на своје место. Ако се потешкоће с почетка не буду понављале, мисли да ће од новог посла бити користи. Рачуна да ће и с по три јагњета годишње имати разлога за задовољство. Планира да гаји 300 женки, које су много цењеније и достижу чак четвороструко вишу цену од мужјака. Нема планове за прераду млека јер нема услове за то.
Каже да нема проблема с продајом јер је сточни фонд у Србији десеткован. Добра страна посла је и то што држава субвенционише ту врсту производње. Све што је тражио, одобрено му је. Нада се да ће се опоравити преко зиме, тим пре што ће до тада спремити храну и не би требало да има неких посебних трошкова. Само да овце на делу покажу оно што у књигама пише.
Зорица Милосављевић
