Насељавање становништва покренуо је Јанош Ханкоњи 1883. године на државном земљишту које је у то време било покривено густом шумом. Мештанин Бошко Брзић, иако је рођени Ковиљчанин, историју Будисаве држи у малом прсту. Као дете је из суседног Ковиља долазио с родитељима, који су се бавили земљорадњом, да продаје лубенице, диње и парадајз, да би након завршеног школовања постао наставник у будисавској основној школи.
– Крајем 19. века Ковиљчани су одлучили да продају део државног земљишта, које није било ваљано искоришћено ни испарцелисано, па су у новинама објавили оглас – казао је Брзић. – То је прочитао и Темеринац Јанош Ханкоњи, који је тај оглас проследио аустроугарској влади у Будимпешти и предложио да се ту оснује село. Ханкоњи је од угарског председника владе Калмана Тисе затражио да помогне колонизацију Мађара и Немаца јер је у околним местима живело већински српско становништво. У знак захвалности председнику угарске владе Калману Тиси, житељи су новооформљено село назвали име Тисакалманфалва (Село Тисе Калмана), док су га Немци звали Њалднеудорф (Шумско ново село).
Брзић је објаснио да су Будисаву населили искључиво Мађари и Немци, а по акту о дозволи да се гради село, половина породица је морала бити мађарске националности, док су другу половину становништва морале чинити Швабе. Иако је нешто од материјала за градњу било бесплатно, сви насељеници су морали годинама да одплаћују земљу и кућу. Домови првих Будисављана прављени су од земље – тзв. набијаче – а покривали су их црепом или трском.
Уместо новца, исплата у хлебу
Осим узгоја пшенице, кукуруза, сунцокрета, шећерне репе и, за време Другог светског рата памука, Будисављани су се бавили и сточарством. Због тога мештани, чак и брачни другови, одлучили су да услужно чувају сеоску стоку на испаши, а свој рад наплаћивали у новцу или натури. Осим пара и житарица, домаћини су краваре или свињаре плаћали и хлебом. Чувари стоке би домаћицама унапред најавили када желе да буду плаћени хлебом, који је морао тежити најмање три килограма.
По речима нашег саговорника, Мађари и Немци, а касније и Срби, одувек су живели у слози, комшије су се међусобно помагале, а деца играла без обзира на националност. О блиским и добрим односима припадника различитих народа и вере сведоче и цркве: Католичка, Православна и Реформатска које се налазе једна близу друге. До 1946. године постојала је и четврта – Евангелистичка црква – која је срушена 1946. године након завршетка Другог светског рата.
С. Ковач
Пројекат „Приградска насеља – Од оснивања до будућности” је суфинансирао Град Нови Сад, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио новац
