Њена наследница била је Ана-Марија Резек, која је била нешколована, али „државно васпитана”, пише у 21. књизи Енциклопедије Новог Сада.
Трудницама је раније поклањано мало пажње, те су кућне послове обављале до последњег тренутка: „Није то ништа ново да жена отиде на бунар по воду, ту роди, и донесе кући и воду и дете”, забележио је Никола Беговић у „Животу и обичајима Срба граничара”. Како се овај природан чин сматрао срамотним, скривале су се у шумама, забаченим стајама и на пољима, а помоћ су могле да очекују једино од неке пријатељски настројене жене из суседства. Да би се стање донекле побољшало, аустријска војна администрација у Србији упутила је 1728. допис митрополиту београдско-карловачком Мојсију Петровићу, под чију је јурисдикцију потпадала и Бачка епархија, и у њему тражила да се преко свештенства искорени штетни обичај овдашњих жена, који је за последицу имао висок степен смртности и обољења. Лични лекар Марије Терезије Герхард ван Свитен израдио је 1770. закон по којем је било забрањено да се примаљством баве особе које није испитао магистар опстетриције или надлежни физикус, а 1788. је прописано да се обучавају у бабичким школама. Нови Сад је пак годину дана пре тога већ имао жену која је такву диплому стекла на Медицинском факултету у Пешти – Марију Морицин.
С. М-ћ
