Драмске радионице за децу и младе у „Мишоловци“

Када је Театар младих „Мишоловка” пре пет година почео да ради, његовим оснивачима – мастер драмским уметницима примењеног позоришта Ибри Сакићу и Јелени Здравковић примарни циљ био је психофизички развој деце помоћу позоришних техника и метода, а не „производња” представа и глумаца.
е
Фото: Dnevnik.rs

Зато код њих не постоји селекција путем аудиције јер верују да свако дете у себи има дар подражавања, али и неку посебност која се може искористити на сцени.

– Никада нисмо употребљавали, односно злоупотребљавали, израз инклузивна група, али то јесмо у реалности јер су код нас пронашла уточиште деца с различитим, већим или мањим, проблемима – каже Ибро Сакић. – Годинама су нам, рецимо, долазила по препоруци психолога из амбуланте у Змај Огњена Вука, који је после нашег првог јавног часа схватио да смо ми право место за ослобађање и социјализацију младих. То је и својеврсна припрема за живот, састављеног од свакојаких јавних наступа: мале и велике матуре, првог љубавног састанка, разговора за посао...

Уз рекламу од уста до уста, прве две екипе од по шесторо школараца врло брзо су порасле. Сада Театар има 70 чланова, подељених у три велике узрасне групе. За све заинтересоване тренутно, нажалост, нема места.

– Није поента у томе да дете буде део екипе, а да немамо времена да му се посветимо – додаје Сакић, дотичући се тако проблема који се тиче простора за рад. – Бескрајно смо захвални Високој школи струковних студија за образовање васпитача и директорки Јованки Улић, која нам је изашла у сусрет уступивши нам недељом салу и која је тиме разбила предрасуду о затворености институција. Пошто желимо да формирамо још група, у потрази смо за новим местом за рад, али није лако наћи неко где бука с позоришних радионица неће сметати станарима. Генерално је мало сценских простора у граду, а оно што постоји, заузето је, будући да се Нови Сад у последњих двадесетак година удвостручио по броју становника. Идеално би било да имамо позорницу јер то деци много значи, иако ми можемо радити с њима и на ливади. Нека мера била би и сала довољно велика да станемо укруг и да се нас петнаестак ухвати за руке. 

Ко једном упадне у клопку звану позориште, због чега је театар и добио име „Мишоловка”, остаје нераскидиво везан за њега или професионално, или као верна публика. Зато и не чуди што се за ових пет година троје чланова уписало на режију, а један на драматургију, што је велика ствар с обзиром на то да се прима тек осам-девет студената. У разговору с најстаријом групом сазнали смо да је већини сан Академија, а страст глума, али да не долазе на пробе само због тога већ и због добре атмосфере, осећања испуњености, заједништва и поверења. 

– На првој радионици била сам уплашена и забринута како ћу се уклопити у екипу, али сам убрзо осетила да сам прихваћена – рекла је Хелена, једна од чланица.

На то је  Теодора додала да су одмах били „бачени у ватру“, што се показало као добра метода.

По тврдњи Матеје, који је међу члановима с најдужим стажом, питање зашто долази на драмске радионице еквивалентно је питању зашто једе.

– Без тога не могу. Није то само глума већ и учење, лично и спиритуално – додаје он.

Фото: Dnevnik.rs

Данијела, која је одмалена волела књиге и замишљала себе у улози ликова, констатује да пробе могу бити издувни вентил након што се избориш са сопственом стидљивошћу и несигурношћу.

За њих је заједничко и то што су већ као мали интуитивно знали да ће кад-тад завршити на бини. Тако је Снежана, на уличним представама, искрено плакала поистовећујући се са својим луткама, а Михаило још као трогодишњак рецитовањем реплика из цртаног филма умиривао уплакане другаре у вртићу.

Без обзира на узраст, деца из Театра младих „Мишоловка” показала су да су дорасла озбиљним комадима. Старији су се доказали у „Представи Хамлета у селу Мрдуша Доња” Иве Брешана, „Путујућем позоришту Шопаловић” Љубомира Симовића или „Грети” Луца Хибнера, а најмлађа група од седам до десет година извела је Шекспиров „Сан летње ноћи”. Одговор на упитаност како им то полази за руком јесте другачији систем учења вежбањем концентрације, меморије и запажања, као и надоградњом опште културе, која ће их у позитивном смислу одвојити од вршњака.

– Они не добијају текст у руке, након чега би уследиле читајуће и мизансценске пробе, него се припремају месецима док не дођу до тога. Када смо радили антику, прво су добили фотографије статуа грчких богова, али нисмо им рекли шта представљају већ су имали задатак да „извајају” позу, а онда да се запитају ко би тако могао да стоји и да од тога импровизују, додају, одузимају, играју се, те тако уђу у срж света митологије – објашњава Сакић.

У припреми комад о Павлу Бељанском

Тренутно припремају представу „Павле Бељански”, која је део пројекта „Музеј младих” где су партнери с истоименом спомен-збирком, у оквиру конкурса „Публика у фокусу” Фондације „Нови Сад 2021”, и очекују да до краја јуна буде готова.

– Након кустоских предавања и прикупљања грађе о том познатом дипломати, правнику, пасионираном сакупљачу и љубитељу уметничких дела, оживели смо ликове са слика и ауторе, импровизујући у разним просторијама галерије, те тако стварајући кључне сцене за ретроспективни приказ његовог живота и борбе да сачува своју заоставштину за време Другог светског рата. Занимљиво је то што ће публика која дође на нашу представу добити улогу публике пред којом је он, некада давно, отворио збирку – најавио је Сакић.

Текст и фото: С. Милачић

EUR/RSD 117.3108
Најновије вести