„Где је српска Војводина?“ бунтовног карловачког ђака

Упознати неки град не значи само обићи знаменитости на које вас упућује сваки водич, односно приручник за туристе, тзв. бедекер, већ заћи у сваки његов кутак, па и у нерепрезентативна периферна насеља као што је Слана бара.
1

Управо на таквим местима постоји ризница повести које се крију иза имена улица, а једно од њих је свакако Аксентије Максимовић. У то да порекло не одређује увек нечију судбину, уверио се и јунак наше приче, син ћурчије из Долова, крај Панчева, рођен 13. фебруара давне 1844. године.

Записи кажу да је од најранијих дана показивао несвакидашњи музички таленат, који је вешто калио учитељ Павле Вишњички. Прекретницу је представљао Аксентијев одлазак у Сремске Карловце ради наставка школовања, а посебно прилика да припреми прославу поводом хиљадугодишњице моравске мисије Ћирила и Методија. Млади ученик је тако за само осам дана припремио програм за ђачки хор и оставио утисак на све присутне. Биле су то године тражења политичких слобода и признавања независне територијалне области која би сачињавала Српску Војводину.

Имајући потребу да искаже револт, по речима песме „Хај” Стевана Владислава Каћанског, објављене у листу „Даница” 1861. године, Аксентије Максимовић је за мушки хор компоновао родољубиву песму „Где је српска Војводина”, због чијих је револуционарних идеја био избачен из Гимназије. Ипак, она је постала једна од најпопуларнијих химни свога времена, а о снажној поруци коју шаље сведочи и податак да је била забрањена у годинама комунизма.

Аксентије Максимовић је за мушки хор компоновао родољубиву песмуГде је српска Војводина”, због чијих је револуционарних идеја био избачен из Гимназије

Срећом, убрзо након тога је тадашњи управник новосадског Српског народног позоришта Јован Ђорђевић позвао Аксентија за учитеља певања и појања. Тако је Максимовић у 21. години дошао на место дотадашњег капелника Адолфа Лифке и остао у матичној кући све до јесени 1871. године. Захваљујући стипендији Српске певачке заједнице, са седиштем у Панчеву, са супругом Софијом, глумицом СНП-а, и ћерком Милком, која је касније кренула мајчиним стопама, отишао је на дошколовање у прашку Оргуљарску школу. Међутим, после шеснаест месеци студија умире од туберкулозе у 29. години. Сахрањују га чешки уметници на Вољшанском гробљу, а гробни споменик поставља му после три деценије кћерка Милка Марковић. Године 1890. Српско народно позориште откупило је од његове наследнице све Максимовићеве сачуване композиције. Осим по њима, он је остао упамћен и по писању музичких уyбеника, међу којима је и први уyбеник на српском језику намењен хоровођама.

С. Милачић

EUR/RSD 117.5571
Најновије вести