Иако је већ дуже време званично у пензији, Иштван није желео да прекине с радом јер, како каже, његов је живот арматура везана бетоном и захвалан је што је сачувао здравље у овом тешком послу. Непрекидно се усавршавао боравећи углавном на терену, а од укупно пола века рада чак 15 година је био одсутан од куће.
– Имао сам седамнаест и по година кад сам почео да радим, и отац ми је био армирач – казује Иштван. – Родом сам из Баната и у оно време, кад није било струје него петролејских лампи и кад ми је деда причао о дрводељи, каменоресцу и човеку који меси гвожђе, рекох: „Деда, ја ћу бити онај што меси гвожђе, тај је најјачи човек”, а он мени да су јаки и дрводеља и каменорезац. Али не, ја сам хтео да будем армирач, онај што меси и савија гвожђе.
Када је остварио десет година радног стажа, у Љубљани се уписао у школу за инструктора грађевинских армирача и стекао диплому након годину дана. Међутим, Иштван није одабрао пут предавача у средњим школама, већ је желео да остане у производњи све до данас.
– Бранили су ми на систематским прегледима да радим овако тежак посао јер сам имао повређена леђа – тврди наш саговорник. – Одбио сам позив да предајем ученицима, али има много њих који су радили са мном и који су постали врхунски мајстори, што је за мене највеће признање. Има чак и оних који су ме превазишли, а прави учитељ је онај кога ученик превазиђе.
За 50 година рада Иштван Сабо је посао армирача обављао у минимум 50 градова широм бивше Југославије и Источне Европе. Тврди да му је веома лепо било у Сегедину и Будимпешти, али да је најлепше у Москви, где је четири године радио у континуитету. Да је у Русији био веома дуго, схватио је тек када се вратио са далеког пута и видео да су његове ћерке порасле. Осамдесетих година ишао је на разна такмичења са фирмом и постизао велике успехе као најбољи армирач у Војводини и Југославији, док је на интернационалном такмичењу у Сегедину освојио прво место.
– Волим овај посао зато што је леп, кад видим иза себе брдо арматуре коју сам направио, будем посебно задовољан – каже Иштван. – Армирач не сме да има пропуста и гвожђа никад не сме фалити. Можемо ми после поправити ако падне керамика са зида, или малтер, или фарба, све се може санирати, али ако арматура падне, готово је и све се руши, видели сте у Турској шта се десило.
Иако је хиљаде тона гвожђа пребацио преко руку и обучио озбиљне мајсторе, армирач Иштван Сабо воли у слободно време да чита и прозу и поезију, као и осталу литературу бар сат времена дневно. Како његове колеге тврде, он добро познаје историју, одличан је рецитатор и на посао увек долази на време.
Текст и фото: А. Чегар
