Близу 9.000 играчака из колекције од око 11.000 колико поседује, Јухик је сместио у специјално израђене витрине и изложио погледима посетилаца пре две године. Сваки дан очекује да му испоруче наручене полице у којима ће место наћи и преостале две хиљаде играчкица.
– Почео сам да их скупљам 1991. године, а на то ме је навео излазак серије с ликовима из популарног стрипа „Астерикс“, који сам радо читао – каже Радивој Јухик. – Тако је кренуло и мање-више активно траје до данас. У великој мери зависи од моје финансијске ситуације и од тога шта је од фигура доступно.
Радивој признаје да је одлучио да изложи фигуре да би могао уживати у свом хобију, али радо отвара врата збирке свима који би да је погледају, уз претходну најаву јер због посла није увек у прилици да је покаже. Од Грожђебала 2017. године, када ју је сместио у део свог стамбеног простора, колекцију је видело неколико стотина људи, међу којима су била деца из Русије, извиђачи из Београда, Карловчани, људи из различитих места Србије. Долазе по препоруци и реакције су им различите – неки су одушевљени, неки равнодушни...
За 90 одсто својих изложених музејских експоната Радивој каже да је сигуран у сваком тренутку да их поседује, док то за оне које још није послагао не би могао да тврди. Генерално гледано, напомиње, има све колекције које су израђене. По његовим речима, у почетку су израђиване серије које су пратиле цртане филмове, око 80 одсто је таквих. У оне остале спадају, на пример, Исусово рођење, које у Италији излази сваке године, украси за јелке, астролошки знаци, школски прибор... У његовој колекцији најстарије фигуре су с половине седамдесетих година, нешто су млађе од оних које су 1973. прве угледале светлост дана у Италији. Најдража му је серија „Астерикс“. Из те колекције му недостаје најстарија и најскупља, коју се нада да ће успети да набави. Серију „Снупи“ сматра једном од лепших.
На питање колико је уложио у набавку фигура, слеже раменима и каже да то није могуће проценити.
– Полице су коштале неколико хиљада евра, а за експонате је то тешко рећи – наводи Јухик. – Набављам их тако што се мењам с другим колекционарима, доносе ми људи кад чују да скупљам, понекад купујем на Најлон пијаци, преко интернета... Тако радимо сви ми колекционари. Највише сарађујем с новосадским колекционарима, којих је неколико, и једним из Сомбора, који је по вредности и старости збирке најзначајнији у Источној Европи. Коштају колико је ко спреман да плати. За неког фигура вреди динар, за другог 50, трећег 100. Немају неку одређену вредност, тако се могу купити по пет, 10, 20 динара, зависи од ценкања. Највише пара сам дао за читаве серије играчака, а појединачно најскупља ме је коштала 40 евра.
По речима нашег саговорника, прва „киндер“ јаја у Новом Саду могла су се купити 1988. године у чувеном „Ђованију“. На наше тло стигла су знатно раније, захваљујући гастарбајтерима који су их из иностранства доносили својој деци. Отуда колекционари успевају и код нас да дођу до појединих старијих примерака.
– На полицама нема дупликата, мада би се за неке примерке на први поглед могло рећи да то јесу – каже Радивој Јухик. – Постоје фигурице које су идентичне, али су заправо део летње и зимске серије и због тога нису дупликати. Осим тога, серије које су избачене на тржиште неколико држава разликују се по одређеним детаљима, па кад се нађу на истом месту делују да су идентичне, али у бити носе различите ознаке.
Зорица Милосављевић
