Како време одмиче, једна по једна професија све боље се сналази у “ванредном” ритму живота, а суграђани су све солидарнији и успешнији у проналаску заједничког језика, како би у овим напорним моментима свима барем мало поједноставили свакодневни живот. За скоро све раднике, посебно у јавном сектору, важи обавеза да посао морају да раде са маскама, што како смо се уверили, није увек лако.
Новосадски таксисти сагласни су у једној ствари – иако се обим посла драстично смањио, а брига за опстанак се сваког дана умножава, сви цене онај “вишак” слободног времена које су потрошили на бригу о себи и најближима.
– Потребно је много више труда и рада да бисмо зарадили нешто што је приближно уобичајеној суми, а скоро дупло више времена него иначе проводимо ван кућа, на улици – казао је председник Такси коморе Војводине Раденко Видаковић. – Са друге стране, коронавирус подсетио нас је на важност породице, па сам у некој мери захвалан што са драгим људима пролазим кроз све ово.
Како је Раденко Видаковић казао, није оптимиста и сматра да ћемо још дуго живети са вирусом међу нама. Његову бригу не дели возач ЈГСП-а Д. С. који наводи да његове колеге и он имају имунитет који може да се мери са васпитачима у вртићу, будући са су увек изложени већем броју грађана у мањем простору. Према његовим речима, иако носи маску, редовно дезинфикује руке и кабину, не сматра овај вирус толико опасним. Како је Д. С. рекао, проблем је што се често возе аутобусима без климе по великим врућинама, па их маска замара и омета у вожњи и комуникацији са путницима.
На проблем у комуникацији наишли су и радници вртића, те по речима васпитачице Катарине Пантић, теже је разговаати са малом децом, поготово када не виде да се уста померају, па обичне ствари захтевају мало више времена и прилагођавања него иначе.
– Моја професија поготово сада носи велику одговорност – рекла је Карина Пантић. – У приватном животу морам да будем изузетно пажљива, не смем да се дружим са људима у великој мери, нити да се излажем било каквом ризику, јер малишане треба посебно штитити.
Редови испред банке, поште или других објеката у које се пропушта једна по једна особа постали су нова реалност са којом се већина суграђана помирила. Потребно је наоружати се стрпљењем, претходно јести и бити хидриран, док они најсналажљивији са собом понесу и столичицу, како би повремено одморили ноге.
Иако шаљиво звучи, радно време многих занимања драстично се продужило због дугих редова, па тако неговаељице више пута у току дана чекају више од пола сата у редовима испред апотека, маркета и пошти, како би испуниле своје радне задатке.
Изазов је, како је Катарина казала, и мањак физичког контакта са децом, те када постоји проблем или је детету потребан загрљај и подршка, потребно је наћи алтернативно решење које неће разбити спону између малишана и његове васпитачице. У животу Катарине Пантић доста безбрижних момената заменио је страх и константан опрез, те поред редовне дезинфекције играчака и радне собе у вртићу, мерење температуре и потпуна дезинфекција свих предмета постала је саставни део живота код куће, а изолованост јој није више стран појам, мада, како је казала, увек се пронађе начин да се остане у контакту са пријатељима и проведе квалитетно време са вољеним особама.
Промена у раду са децом позната је и наставници српског језика Славици Матијевић, која се тек сада мало опустила, након што је, како је казала, најтежи део – припрема ђака за пријемни испит, прошао.
– Волела бих да смо имали барем недељу дана да се организујемо и припремимо за наставу на даљину – Казала је Славица Матијевић. – Упркос томе, иновативност наставника и учитеља помогла је да цела ова ситуација има, колико је то могуће, срећан крај.
Сви наставници су сада прошли обуку за дигиталну учионицу, која је, по речима наставнице Славице, од великог значаја, те уколико буде потребе за тим у будућности, сматра да ће просветни радници бити много спремнији за изазове попут овог. А по свему судећи, клупе ће у наредној школској години више бити празне, него пуне.
Оне о којима се највише бринуло на почетку епидемије код нас, па и за време ванредног стања, су пензионери, који се према речима неговатељице А. С, сада све више опуштају. Како је А. С. казала, неговатељице су сада наоружане стрпљењем и разумевањем, али су физички изморене, а за породицу скоро да и немају времена. Због тога, како је А. С. објаснила, неговатељице стекле навику да у ходу једу, дезинфикују руке и кључеве, као и запамте сваки списак за куповину.
Медицинске сестре, које раде са суграђанима свих година, прилику за предах још увек не виде. Тако је медицинској сестри Т.Д, која је казала да посао увек носи са собом, јер није могуће свима ођедном помоћи, те бригу “држе” уз себе до следећег пута када виде свог пацијента. Са друге стране, више смена и самоизолација коштала је медицинске сестре драгоценог времена са породицом и пријатељима, те их је константан ризик у ком се налазе у великом мери ограничио. Према речима Т. Д., иако је ситуацја још увек неизвесна, барем постоје нека правила и прописи који им олакшавау рад.
Као стуб друштва показали су се и пекари, радници маркета, фармацеути и многи други који свакодневно, излажући се ризику, помажу да живот Новосађана барем личи на онај од раније, а док се решење не пронађе, остаје нада да се солидарност и дисциплина неће потрошити.
Д. Андулајевић
