Осим у историјске списе, колонија руских емиграната ушла је и у литературу, па су тако трајно сачувана од заборава нека од њихових имена у приповеткама Виде Огњеновић, или у „Сећањима“ Теодоре Петровић Мајице. Међутим, стотинак година после, некадашњим карловачким Шећер-сокаком ходе неки други Руси.
Брачни пар Ирина Чукомина и Игор Гришин са кћерима, петоипогодишњом Јарославом и трогодишњом Марфом, која је рођена у Новом Саду, представници су, могло би се рећи, нове генерације „карловачких Руса“. Дошли су 2014. године из Москве у Србију у потрази за интересантним и здравим местом за живот, и признају, случајност их је довела у Карловце, али када су крочили у њих, били су сигурни да су стигли на право место.
Било је пролеће 2014. године. По доласку на аеродром у Београду, изнајмили смо ауто и запутили се ка Поповици где је требало да погледамо неку кућу, али навигација није препознала задати појам и довела нас је у Карловце. Кад сам их угледала, остала сам без даха. Тако мали и лепи деловали су ми као из бајке. Паркирали смо се код Доње цркве, а платан у порти тог храма као да нас је опчинио, прича Ирина.
Колико је био снажан утисак приликом првог доласка у Карловце на Гришине, најбоље говори податак да су након десетак дана поново дошли. Стигли су на Велику суботу, присуствовали јутрењу у Саборној цркви и на Васкрс се запутили у потрагу за агенцијом за продају некретнина.
Како ништа због празника није радило, одлучили су да прошетају и погледају куће чији власници су у прозорима оставили обавештење да их продају. Када су стигли у Мажуранићеву улицу, застали су испред своје садашње куће и видевши врх платана и торањ Доње цркве у позадини, Игор је „преломио“ и одлучили су да је купе. Случајно или не, у тој улици неколико кућа даље, живели су Кирјакови, њихови сународници који су са генералом Врангелом двадесетих година прошлог века стигли у Карловце.
Осим платана, на одлуку да купе баш ту кућу, утицала је и близина вртића као и још неке друге „ситнице“ битне за живот. Ирина и Игор мисле да су Војводина и Карловци одличан амбијент за подизање деце. Нова домовина им се допада зато што је раскрсница путева, одакле је, како веле, све близу. Пуни су хвале за Новосадски универзитет, традицију, комуникативност и отвореност људи.
Наша срећа јесу комшије, чије гестове пријатељства по доласку никад нећемо заборавити, каже Ирина.
Према њеним речима, у Москви се тако нешто не може срести.
Овде су људи отворени и приступачни. У Русији то није случај, а битну улогу у томе игра и то што се дуго времена живело под репресијом. Сваки други Рус доживео је неки облик репресије, што је оставило трага на свима, прича наша саговорница.
Ирина каже да то што нису знали српски језик кад су дошли, никако није била препрека за било шта. Прве године споразумевала се искључиво на енглеском, јер га људи говоре где год да је крочила, што се, како обоје напомињу, не може рећи за добар део Европе, који су обишли.
Набрајајући све што им се допада у Сремским Карловцима, Ирина и Игор најпре истичу дух интелигенције који из њих зрачи, вина и воду. Ирина каже да се по том духу Карловци могу поредити са Санкт Петербургом у ком је завршила студије. Неколико година проведених у Карловцима било је довољно да спознају квалитет локалних вина и изворске воде по коју људи чак из Зрењанина долазе.
Будући да пуно путују и имају прилику да пробају вина водећих европских винских земаља, кажу да карловачка заслужују похвалу.
За старију кћерку Јарославу кажу да је проходала у Монголији, где су били стотину дана на експедицији, а проговорила у Карловцима. У јануару су провели месец дана на Канарским острвима, и кажу да им је за то време веома недостајао српски језик. Кад су чули како две жене причају на српском на аеродрому, врло су се обрадовали.
Брзо су се по доласку укључили у друштвени живот Карловаца и Новог Сада. Јарослава похађа Школу музике „Мелодис“ у Новом Саду, и за Нову годину је певала на Тргу слободе у склопу Винтерфеста, а на Отвореном универзитету иде и на курс цртања.
Авантуристички дух који обоје поседују учинио их је светским путницима. Игор, познат и као Мастер Го, мајстор је и велики познавалац најстарије мисаоне игре на свету Го, која има поклонике и у Србији, али и борилачких вештина. Аутор је више књига из те области, али и две прозне. У Москви је имао Школу Гоа и стратегије, а сада преко сопственог Јутјуб канала пласира вежбе за зглобове и колена, и не само то.
У Русији више од милион људи упражњава два пута дневно ове вежбе, каже Игор који је смислио систем вежби тежећи пре свега себи да помогне јер су му лекари предлагали уградњу вештачког колена. Садржаји тог Јутјуб канала, објашњава даље Игор, превасходно су усмерени ка здрављу.
За шест месеци канал је достигао више од милион посетилаца, пофвалио се наш саговорник.
Како вежбе снима на теренима који му се допадну, тако су у свет послати снимци које је направио на Стражилову, у Врднику и другим локацијама с наших простора, за које су се Руси пуно заинтересовали. На ближе дестинације одлазе својим џипом, мада та машина може да се похвали да је шпартала и монголским пространствима. Крајем године планирају у Кину. На питање да ли мисле да заувек остану у Карловцима, кажу да би овде могли да живе до краја живота, али ипак додају ону српску изреку „никад не реци никад“.
Насмејани, ведри, срдачни Ирина и Игор можда јесу први, или међу првим Русима, који су се настанили у Карловцима након стотинак година од доласка њихових сународника, који су бежећи од бољшевичке репресије у њима нашли уточиште, али сигурно нису једини. Колико догодине, може се очекивати да се доселе и родитељи ове младе жене родом из Сибира, која је пре доласка у Србију, радила у Музеју савремене уметности у Москви као ПР менаџер и директор Издавачке куће, будући да су већ купили кућу у Улици митрополита Стратимировића...
Зорица Милосављевић
