Она посебним, неперивим бојама, црта жељене предмете, особе, симболе на јакне, панталоне, торбе, хулахопке, чарапе. На такву идеју дошла је првенствено због своје улоге уметнице, која се, у ствари, састоји од споја дизајнера, цртача и колористе. Тај спој је учинио да наша саговорница, осим ткања, сликања, цртања и других вештина, научи и ову, за сада не толико популарну, технику цртања по одећи.
Тања Петровић Шовљански је завршила Уметничку школу „Богдан Шупут”, Одсек текстил. Помоћу добрих ментора, научила је добро да црта, да би касније радила и у једном атељеу. Свој таленат за сликање и цртање приказала је и у Немачкој и Израелу, где је провела неколико година, после чега се вратила у родни Нови Сад и наставила да живи уметност.
– И као клинка сам већ знала да ћу цртати, тако да моја љубав према уметности датира од рођења, није ништа наметнуто, него је то урођено... ја просто живим и преносим уметнички живот – наглашава Тања. – Уметност је као занат. Стално мораш држати оловку, стално вући линије. Мора да постоји градација. Таленат није довољан, него рад, рад, рад, као и у свакој професији. Када сам почињала да цртам, изабрала сам три технике које тада нико није радио, а то су биле акварел, уљани пастел и тачкање тушем.
Пре око три године, Тања је почела да црта по одећи, а за „Дневник” наводи да Новосађани, када је у питању материјал, најчешће траже тексас, што и сама преферира. Што се тиче мотива, у највећој мери се траже руже и лептири, што Тањи, како открива, баш и није најомиљеније. Она воли необичне, занимљиве и теже мотиве те је недавно на своју јакну нацртала портрет Фриде Кало. Иако је временом усавршила сваки корак цртања и израде жељеног симбола, на почетку је била приморана на то да вежба и самим тим баци доста робе на којој је све испробавала.
– Морала сам сама да видим који материјал на који начин прима одређену боју, како је периво и све остало, а сада је све проверено – наводи Тања. – Да би нешто постало вештина – мора да се ради годинама. Директно сликам на јакну, гледам како ће се осушити и некада не могу да спавам јер стално проверавам. У питању су непериве боје, одећа може да се пере чак и на 60 степени, иако се препоручује 40. Веома сам специфична када је колорит у питању. Код мене су заступљене чисте боје, с комплементарним бојама. Радим с максимално три-четири боје, а та четврта служи као акценат. Три боје мешам и добијам нијансирање, које је веома битно и по чему се уметник распознаје.
Тања истиче да су јој клијенти најчешће жене те да обожава када има потпуно слободу током рада јер онда, како каже, може пренети у потпуности своје емоције и идеје на цртеж. Због Тањине енергије и уметничког духа, планова и нових идеја за будућност је много.
– Чиме год да сам се бавила, увек је све било уско везано за цртање – напомиње наша саговорница. – Сваки рад је за мене изазов и ја то волим, то ме испуњава. Волим то што, кад седнем да радим, никад не знам какав ће на крају бити производ. Свака јакна, сваки предмет је уникат, и то Новосађани воле, а ја ћу наставити да реализујем своје идеје и уживам.
К. Ивковић Ивандекић
