МОДЕРНИ СПАЈДЕРМЕНИ: Стижу тамо где нико не може; ГЛЕДАЈУ НА СВЕТ ИЗ ПТИЧЈЕ ПЕРСПЕКТИВЕ

Шта радити и коме се обратити за прање прозора, фарбање спољашњи делова зграде или сређивање малтера који отпада – али на великим висинама? За такве послове задужени су они који се баве урбаним алпинизмом.
1
Фото: Дневник

Када је 2005. године дошао у Нови Сад власник фирме „Urban alpinism” Владислав Судаков, каже да је људима то било несвакидашње, али су се временом навикли. Па ипак, многи се још увек зачуде или одушеве када им се неко само појави на прозору или виси са крова зграде.

– Прочитао сам оглас у новинама: „Добро плаћен, али високо ризичан посао” – објашњава Судаков, на почетку нашег разговора. – Тада сам имао 22 године и шта је висок ризик? То се не зна. Дошао сам, био је још један кандидат и након што смо се спустили ја сам осетио позитиван адреналин, а тај момак је скинуо појас са себе и рекао довиђења.

Наш саговорник напомиње да није имао никакво предзнање, него је учио успут, иако има много оних који су се бавили спортским пењањем и онда спојили хоби и посао. Управо такав је и један од његових радника Иван Макаров, који је из Русије дошао у децембру 2022. и већ 17 година ради овај посао. Како каже, у Русији сезона траје од пролећа до касне јесени, а пошто код нас нема праве зиме, сезона увек траје. 

– Увек имам неки страх и то је, мислим, нормално – наводи Маринков, који је иначе радио и на висини од 120 метара, односно 40 спратова. – Моја породица није била против овог посла, јер је то прво било као хоби. Неко игра фудбал, а ја висим. 

Фото: Дневник

С обзиром на то да раде на великим или малим, али свакако висинама, безбедност је на првом месту. Владислав Судаков каже да је европски систем бољи од, на пример, америчког, јер подразумева два ужета - једно радно и једно сигурносно, док потоњи систем подразумева само једно, али дебело уже. Поред тога, везују се не за једно, већ два места на крову и обавезна је опрема – од кациге, наочара, ужета које иде преко торза да не би радник могао да се преврне наопачке, па до сигурносних уређаја, гуртне и протектора за уже. Увек се носи са собом систем за пењање да радник не би остао „заглављен да виси”. 

– Делује опасно, али ако водиш рачуна, ако си обучен и спреман, нема проблема – говори Владислав, међутим, додаје и да је било повреда услед наопрезности, али да се њему нису дешавале. – Имао сам једну незгоду када сам се посвађао са девојком, садашњом женом и седим на ивици зграде, ставио сам две канте материјала за појас и не осетим као да сам сео, кад погледам оно - нисам ништа закачио! Шест спратова, а ја висим, битно да је материјал на мени. 

Фото: Дневник

Објаснио је и да се временом опрема усавршила, те да је сада самим тим и сигурније, али да комплетирање једне опреме кошта и до 1.500 евра. Како каже његов најновији, а најмлађи радник, деветнаестогодишњи Данијел Барбуловић, верује опреми, те нема страх, мада су његови родитељи у почетку имали, иако се раније бавио спортским пењањем.

Владислав кроз смех додаје и да постоје професионалне деформације – када уђе у лифт, увек кликне последњи спрат или, пак, када пролази поред зграде гледа да ли су прозори опрани или да ли нешто отпада са фасаде и представља опасност за пролазнике.
Сем опасности, урбани алпинизам има и својих предности, а то нису само одушевљена деца и пролазници и кафа на висини – поглед је увек леп, а што сте више, постаје све лепши. То потврђује и Владислав, наводећи пример када је радио на Мосту на Ади, на 200 метара висине. Не само да је поглед био леп, већ је, каже, осетио и како се мост њише.

Фото: Дневник

Текст и фото: Н. Шолаја

 
EUR/RSD 117.1131
Најновије вести