Представе с репертоара позоришта „Театрило” ове године су, као и претходне, заступљене на „Брод театру”, а у све се годинама улаже много добре енергије и, пре свега, позитивних емоција. „Театрило” је почео да ради 2010. године као независно путујуће позориште, те су по позиву обилазили и мања места, у којима није било културних дешавања.
– Неколико година радили смо као независна продукција, а онда се указала потреба и прилика за оснивање још једног позоришта у Новом Саду – каже глумица и организаторка активности у позоришту „Театрило” Ружица Бојовић. – Сами смо направили простор 2014. године и од тада се трудимо да одржимо репертоар. У почетку нас је било мало, али временом смо окупили више глумаца, редитеља, сценографа, а и писци из целе Србије препознали су наш труд и рад, па се јављају и прикључују нам се. Следећа представа коју планирам да урадим је „Миш Света”, а текст ми је поклонила ауторка из Београда Биљана Марковић Јефтић.
Позориште „Театрило” с децом ради кроз позоришне представе, школу глуме, рођендане и организоване посете. Сваке недеље у подне приказују представе са свог репертоара или угосте неко од пријатељских позоришта. Представе су обично познате приче, попут „Црвенкапе и Вучка” или „Мачка у чизмама”, али прилагођене савременом добу.
Учествују и у хуманитарним акцијама. Квалитет рада позоришта запазиле су и различите организације широм града и околине, те их је СКЦ „Фабрика” позвао да учествују на „Брод Театру”, а успешну сарадњу имају и с културним центрима у Футогу и Руменки. Ове године „Театрило” је младим глумцима, који су завршили студије, пружио прилику да се прикључе раду у дечјим представама.
Представе се осмишљавају тако да буду блиске и родитељима и деци, забавне, али и едукативне. Оне и одраслима нешто поручују, између осталог, да слушају децу, да су и деца личности, „мали људи“. Да би деци представа била занимљива, потребно је да поседује неки сукоб, мада, како потврђује Ружица Бојовић, позориште без сукоба не би ни постојало.
Новије представе на репертоару „Театрила” настављају у том смеру, али сукоб ће бити дубљи и говориће о проблемима које деца имају, а вероватно тога нису свесна. Пример такве представе је „Побуна лутака”, у којој је главна јунакиња девојчица окренута имагинарном свету мобилних телефона и рачунара, не примећује играчке, те оне одлучују да побегну од ње. Деца у публици проблем у представи почну да гледају из угла одраслих.
– Тај вид едукације веома је важан јер данашња деца немају сусрет са својом маштом, интернет им сугерише шта треба да гледају – сматра Ружица. – Позориште им открива свет маште и лутака, за децу магичан, свет којем верују. То би требало подржавати, а мислим да је у нашем друштву доста запостављено. Ипак, морам да признам, имамо децу која нам се стално враћају, а кад и њих и родитеље питам како им не досади, одговоре да они то воле и сваки долазак им је нови доживљај. Јединство с публиком које доживимо, најлепше је у свему. Они с нама играју, срећни су, и то је тренутак кад схватимо да нисмо све урадили узалуд.
Б. Павковић
