Једна од ударних вести у марту и априлу било је убрзано уређивање горњег платоа Петроварадинске тврђаве, након којег су суграђани њоме напокон могли слободно да се прошетају, па и да седну у летњи ресторан на тераси према реци, отворен 1. маја. Чувени пијани сат на кули Светог Луја, поклон царице Марије Терезије, али и заштитни знак Новог Сада и Гибралтара на Дунаву, најзад је поправљен. На то је чекао од 1943, када је оштећен приликом удара грома. Од истог датума најмлађи читаоци добили су на једној страници подлистак „Дечја Слободна Војводина”, који је излазио четвртком.
Нешто касније, 23. маја, објављена је опширна информација која је обрадовала многе грађане, пише хроничар Владимир Врговић: „Четири локална предузећа добила су дозволе, а то значи ’банкарске линије’, у вредности од 35 милиона динара, са правом да одобравају потрошачке кредите”. А само годину дана раније укинуте су карте за следовање хране и остале робе, док је „Слободна Војводина” скоро зауставила штампу због несташице хартије! Одједном им је било доступно готово све: на кредит од 12 месеци куповали су посуђе, вунене тканине, стаклену, порцеланску и поливинилну робу, док су штедњаке, фрижидере, радио-апарате, бицикле, металне кревете и мадраце отплаћивани две године, а намештај три. За уплату у готовом учешће је било од 10 до 30 одсто.
Током 1952. у новосадским биоскопима могли су се погледати Дизнијев цртани филм „Снежана и седам патуљака”, вестерн „Винчестер 73” са Џејмсом Стјуартом, Шели Винтерс, Роком Хадсоном, Тонијем Кертисом и другим холивудским глумцима, „Место под сунцем”, где главне роле играју Монтгомери Клифт и Елизабет Тејлор, те мексички „Један дан живота”, остао у сећању по песми „Мама Хуанита” и сцени која би расплакала читаву публику.
Текст о петом купачу у тој сезони који се удавио на Бећар штранду објављен је 10. јула.
Једна од новина било је оснивање „Тржнице”, која ће водити рачуна о четири постојеће пијаце: Рибљој, Футошкој, Темеринској и Житној. Одлучено је да се све бетонирају и асфалтирају до краја године, те да имају једнаке тезге са настрешницама, погодне и практичне и за продавце и купце, а уједно лепе. Осим што је уведен водовод, Рибља пијаца је добила нову локалну аутобуску станицу са поласком за Срем.
Одбор за комуналне послове предложио је да се забрани саобраћај за сва возила Улицом Александра Ранковића (данас Краља Александра) и делом Булевара маршала Тита (Модене) јер се од шетача ионако не може проћи.
На својој седници 7. августа Градски народни одбор мења називе улица: Јована Грчића постаје Рашка, Руска је преименована у Русинску, Тараса Шевченка је „заменио” Јован Поповић, док је нова улица иза Дунавског купатила илити данашњег Штранда крштена као Истарски кеј, али град нема новца за нове табле.
Одлучено је да Тврђава добије зоолошки врт, што је и учињено, те су се почетком марта 1953. појавили први станари – кошута и лане.
Лета 1952. основан је Кино клуб „Нови Сад” са биоскопском салом у Маршала Тита 25 (некада „Корзо”, а данас двориште Змај Јовине 4), где је улазница коштала десет динара.
Интензивира се изградња Малог водовода на Кеју и поред Рибље пијаце, а 8. новембра у „Слободној Војводини” пише да су радови на рушењу старе зграде Матице српске, прекопута Танурџићеве палате, у пуном јеку. Месец дана касније и то ће бити окончано, а на истом месту почеће изградња нове робне куће.
Те године 20. новембра оснива се Раднички универзитет са задатком да се неформално бави допунским образовањем грађана и ширењем културе. Тамо је и деценијама касније на хиљаде Новосађана под повољним финансијским условима учило стране језике, а мање је познато да је ова установа била актер кинофикације у оближњим селима. У Сремским Карловцима такав биоскоп водио је Матија Кениг, а ради изванредног репертоара радо се путовало и из Новог Сада.
У импресуму „Слободне Војводине” појавило се име Радомира Радујкова, новог директора, који је одлучио да листу надене неутрално име, а осим комуналних и аграрних тема, увео је нове и ведрије, те запослио неколико младих новинара, чиме је тираж знатно порастао. Тим поводом, 29. новембра одштампани су обрасци за анкету о промени назива, а прва награда за „кумовање” била је 10.000 динара. Фина свота ако се има у виду да је у августу 1951. килограм свињског меса коштао 220-230 динара, а аутобуска карта и новине пет. Читаоци су већ 28. децембра обавештени да ће од 1. јануара 1953. прелиставати „Дневник”.
С. М-ћ
