Нема Новосађанина, а ни туристе, који није застао крај пасажа који кипи од драгоцених старих књига, интересантних кригли, очуваних керамичких предмета, већ заборављених поштанских марака и новчаница, кофера, играчака и других ствари које свакога могу на трен вратити у детињство, младост и неко боље или горе време.
Томислав Сеничић за „Дневник” открива да тог украса Јеврејске улице не би било без Војвођанске уније предузетника, с Ненадом Миљешићем на челу, који, заједно с економистом и управником стамбене заједнице тог пасажа Мирком Вајагићем, подржава и потпомаже представљање, скупљање и продају књига и учествује у томе. Они наводе да је тај пасаж пре њихове поставке служио за погрешне и ружне ствари те да је био запуштен и прљав, те 2012. године почињу да постављају књиге. Томислав им се придружује 2014. године јер је више од пет деценија провео у иностранству, у Немачкој, Швајцарској и Америци. Због његовог искуства, знања и наклоности према више страних језика и љубави према књигама и читању, Мирко Вајагић, као и многи други, Томислава зову „Човеком књиге” који, како каже, има невероватно леп рукопис.
– Од 14. године скупљам и читам књиге те сам са 16 година проглашен „најначитанијим човеком у Краљеву”, што је написао тадашњи професор у новинама – објашњава Томислав Сеничић. – Овде људи могу пронаћи књиге које нигде не могу. Ја сам кроз то упознао најбољег новосадског историчара Сашу Адамовића, који ми је постао такорећи пријатељ зато што је код мене нашао нешто што нигде њее могао. Имам око 8.000 књига из бројних области, попут медицине, психологије, хемије, математике, књижевности и свега другог.
Ненад Миљешић за „Дневник” наводи да је тај пасаж, као и само двориште, у којем није остало још много станара, последњих неколико година много лепши, културнији и уређенији него пре. Осим тога, као главни циљ свега наводи очување књига, привлачење младих да читају и пазе на књиге, и уједно позива све оне који имају вишак штива да се јаве у Војвођанску унију предузетника.
– Видео сам да се књиге бацају и пале поред контејнера – зар није то грех, а не ово што ми радимо... па зашто ми онда да плаћамо казну? Нама треба да се плати што чувамо књиге чак из 1934. године! – истиче Миљешић. – Ово је наш пасаж, власништво свих станара, од којих имамо одлуку да то можемо да радимо. Свака ствар овде има неку историјску вредност, ми спасавамо у нашој држави фонд књига, чувамо културу града. Пример, књига „Ратни злочини Вермахта у Другом светском рату” коју не можете наћи овде, а Тома ју је донео из Немачке. Затим књига „Исус Назарећанин” из 1934. године. Грех је да то пропадне! То је вредно! Боље наше књиге и да оду напоље у иностранство него да нестану заувек.
Током разговора у књижевном кутку успомена, неколико пролазника је застало да би направило фотографију те антикварнице и књижаре на отвореном што је, како Томислав Сеничић наглашава, нормалан случај јер је свима, а посебно туристима, занимљива њихова поставка ствари. Он наводи да странци у највећој мери траже сувенире везане за Нови Сад и Војводину, као и поштанске марке, док Новосађани највише купују књиге и плоче, којих на располагању има око 30.000.
– Деца воле да купе неки камиончић и аутић, а госпође трагају за чашама којих нема у слободној продаји, што могу наћи код мене јер поседујем очуване чаше и керамичке предмете из бројних крајева Србије и Европе – каже Сеничић. – Американци су одушевљени овим простором јер је сваки део искоришћен, а Кинези, којих иначе и има највише, обожавају нумизматику, као и Руси.
К. Ивковић Ивандекић
