Сладолед код „Џафера” – симбол и топоним нашег града

Лиман је вероватно прво насеље које је постало „град у граду“. Воле га сви и има све, па тако и најпознатији, а већина ће рећи и најбољи сладолед у граду – „код Џафера“.
e
Фото: Б. Павковић

„Џафер” је одавно један од симбола Новог Сада, топоним... Људи се међусобно договарају за место сусрета или би требало таксисти рећи одредиште и све буде јасно кад се каже: „Код Џафера“. Поред освежавајуће посластице и добре услуге, у кутку Фрушкогорске улице свакога ће дочекати комшијска љубазност и атмосфера, чак и породична топлина, коју пружају добри домаћини - породица Дервишевић.

Њихова традиција посластичарства траје деценијама, а у Нови Сад је стигла 1965. године. Петорица браће од малих ногу су помагали оцу, наслеђивали посао и данас држе неколико радњи широм града. Посластичарница је добила име по најстаријем брату Џаферу.

- За Новосађане смо сви ми „Џафери”, тако нас знају у граду – шаљиво признаје газда и домаћин Рефик Дервишевић. - Прву радњу је отац отворио, налазила се код „Млинотехне”, данас је ту хотел „Центар”. Била је мала, метар са метар. Нас је петоро браће и сви смо заједно радили. На том месту смо били до 1979. године, када је улица рушена због изградње Српског народног позоришта и од тада смо на Лиману 1.

Фото: Б. Павковић

Нова адреса је врло брзо прихваћена, а почетком осамдесетих имали су увече и по две - три хиљаде посетилаца, које је дословно полиција морала да растерује. И у листу „Дневник” је тих година освануо наслов „Сви путеви воде ка Џаферу”.

- У то време, у граду није било сладоледа као данас, ни кока-коле, ми смо правили кабезе – сећа се Дервишевић. - Дође, рецимо, војни капетан и наручи кабезу за 1.000 војника, нису имали шта да попију, осим тога. Иначе, овуда су пролазили многи познати, нема ко није долазио. Моника Селеш је стално долазила, рекет јој се вукао по асфалту док је туда пролазила с оцем. Једном приликом је жена дошла из Канаде, а моја супруга је радила, па кад ју је питала шта жели, рекла је: „Ја бих волела да ме послужи Џафер. Он је мене служио док сам била девојчица и хоћу, кад се вратим, да кажем да ме је опет Џафер послужио“. Ја је се не сећам, иако сам памтио људе који су често долазили, мада њих има на хиљаде.

Сладолед код „Џафера” био је и остао домаћи, без додатака и пасти. Сваког дана купцима је на располагању 16 укуса. Боровница стиже из родног краја, са Шар планине и 2.000 метара надморске висине. Остало купују овде, али како домаћин каже, љубитељи његовог сладоледа могу да буду сигурни да једу чисто воће и то сезонско. Прошле године направили су сладолед од смокве, који се, такође, допао купцима, тако да ће га бити и сад. Сладолед је увек свеж, не остаје од претходног дана. Газда долази сваког јутра три-четири сата раније, колико је потребно да се попуни витрина.

- Наш сладолед воле све генерације – потврђује Рефик Дервишевић. - Генерално, највише траже млечне, попут ваниле или чоколаде. Деца више траже воћне, заварава их црвена боја. Једна комшиница узима искључиво кугле сладоледа од лимуна, па посебно за њу направим ако видим да их нема. Више пута се догоди да већ закључавамо радњу, а неко баш тада приђе и каже да долази с другог краја града да би купио наш сладолед. И поново отворим да бих га послужио. Шта да радим, кад је већ стигао, ту сам, нема шансе да остане непослужен.

Рефик Дервишевић је за рад неколико пута награђен. Пет Златних медаља и пехар налазе се на витрини радње, а та признања је добио за пет врста свог сладоледа пре три године на Пољопривредном сајму. Тада је проглашен за шампиона сладоледа. Уз њега су супруга и деца, баш као некад браћа уз оца.

- Посао полако препуштамо деци. Ја ћу у августу да се пензионишем, радњу сам преписао ћерки, али наставићу да помажем. Увек деци кажем: „Гледајте, овај квалитет вас је одржао”. Само да наставе, имају од кога да науче – поручује Рефик Дервишевић - Џафер.

Фото: Б. Павковић
Горанци вешти кулинари

Породица потиче са Косова, из села Бачка на обронцима Шар планине. Отац је део посластичарског заната стекао радећи у Бугарској пре Другог светског рата, а у Нови Сад је дошао 1947. године.

- Ми смо Горанци, важно је то напоменути, јер често нас мешају са Албанцима, а немамо баш ништа заједничко с њима – открива Дервишевић. - Некад смо имали проблеме због тога. Чим се нешто догоди на Косову, одмах и нас овде повежу с тим. Дешавало се да ујутру затекнем поразбијано стакло на радњи, то је било веома ружно. Међутим, цео комшилук је излазио и стајао у нашу одбрану, били су спремни да оду и пред Градску кућу. Иначе, обично не желим да се сећам лоших ствари. Овде имамо много пријатеља и свакако је неупоредиво више лепог везано за нашу традицију и Нови Сад. Да није лепо и добро, не бисмо опстали ту. Горанци су чувени по посластичарству, буреку, баклавама, тулумбама и традиционалним колачима.

Б. Павковић

EUR/RSD 117.4598
Најновије вести