Некада се у ромском насељу Бангладеш, по речима мештана, боље живело. Било је више зеленила, мање ђубрета; није било воде, али је више деце ишло у школу; нису имали ни струје, а сада „пливају” у изливеним септичким јамама... Око 350 људи живи у том приградском месту и најнесложнији су када је у питању смеће. Иако већина жели да се понаша савесно и одлаже отпад тамо где му је место, неколицина се инати и наружава насеље, тврде наши саговорници. Али, некако се чини да све то не смета превише, нарочито најмлађима који трчкарају наоколо, играју пилицке, фудбал, жмурке.
– Види они контејнери! Кажем им да их исправе и да среде то ђубре, али неће – жали нам се Јошка Ситаш, кога смо затекли како седи испред своје куће с унуком. – Колико пута су почистили из „Чистоће”. Ја чистим свој контејнер и око њега, није ми тешко. Донесу смеће из колица и само изврну. При том, свугде је ђубре на крају села, само кад нас је на почетку. Оду неки с трициклом или коњем, донесу овде шта су покупили, и оно што им не треба избаце. Из града доносе и праве овде депонију.
Свугде је ђубре на крају села, само кад нас је на почетку. Оду неки с трициклом или коњем, донесу овде шта су покупили, и оно што им не треба избаце. Из града доносе и праве овде депонију (Јошка Ситаш)
Ипак, момци који нису болесни, организују се па почисте све. Најчешће такве акције праве лети када су им „улице” суве и има мање блата, што од кише, што од изливених септичких јама. Онда донесу и клупе, изнесу билијар и друже се. Милина, да човек помисли. И док се Јошка присећа како је Бангладеш некада изгледао, а какве муке их сада море, у позадини се чује гугутање голубова и шушкање немирних зечева у кавезу. Али и граја деце која још нису отишла у школу, те се играју и такмиче.
– Играмо пилицке, хоћете да вам покажем како се игра? – пита нас момчић са штапом и дрвцетом у рукама. – Види сада, морам да бацим овако. Ако не погодиш дрвце, опет удараш. Видиш, три пута и ондак бројиш колико имаш корака до црте одакле си почео. Ја имам шест корака, то је 60 бодова!
Није да се хвалимо, али ми смо некако успели да натегнемо на десет корака, односно 100 бодова. Није лоше за почетнике! И док се једни играју, други се спремају за школу.
– Не могу сад да се играм, видиш да сам се окупао, треба да идем – довикује десетогодишњи Миле, ученик четвртог разреда школе „Доситеј Обрадовић”. – Не волим баш да идем, али ми се понекад иде... Највише волим српски, „атематику” и енглески. Не знам га баш добро, али ми је занимљиво.
И нешто старија генерација памти лепше дане у Бангладешу. Мада, свако дете се тамо свог детињства радо сећа и оно му је најлепши период живота.
– И да хоћете да причате с бабама, нема их овде – каже нам насмејана Ибоја Ситош, која је у 28. години већ увелико удата и има двоје деце.
Затекли смо је док је ишла до комшинице, или рођаке, избегавајући баруштине и смеће у сандалама на штиклу.
– Имамо много младих баба, али не оних по годинама – додаје.
А онда смо наишли и на нашег редовног саговорника Ђулу Фаркаша. Пре неколико година смо смишљали пројекат да се направи фонтана, поставе клупе и да се ту дружимо уз пиће.
– Фонтана је постављена, ево је – показује нам Ђула прстом на највећу бару која, додуше, личи на многе фонтане које се иначе изливају. – Кад је гласање, онда дођу и багером одгурају смеће и довуку туцаник. Најгоре је што „Чистоћа” не долази редовно. И онда кажу да ми Цигани правимо све то. Јесте, ми то правимо, али не сви. Сад ћу ти ја рећи... Кад одеш код неког да се жалиш што баца смеће, он ти каже: „Ако може онај, могу и ја!” Родитељи су криви, не деца. И сви ми кривимо друге, али смо сви криви помало.
Родитељи су криви и, како и Јошка каже, што су данас деца неваспитана и не иду у школу, а имају све услове – могућност да воде рачуна о хигијени, али и превоз до школе у Бегечу, иако је „жалосно што чак тамо морају да иду”.
Л. Радловачки
Фото: С. Шушњевић
