Економски статус се знатно поправио у периоду између два светска рата јер су житељи били вредне и способне занатлије или пољопривредници. Земља је испарцелисана, а део је преименован у Адамовићево насеље по Александру (Шандору) Адамовићу, заслужном за обнову винограда после најезде филоксере 1892. године. Одузимањем комплетне имовине после окупације насилно је, у трећој генерацији, прекинута винарска традиција његове породице и 1944. четврти враћен назив Телеп.
„ За овај крај ме вежу сећања из 1963/64, када сам имао четири-пет година. Гомила дечурлије из мађарских, русинских, српских и других породица се, без обзира на разлике, дружила и споразумевала на чудној мешавини језика. Сви смо били пођеднако сиромашни и ретко ко је имао бицикл или тротинет“, каже новинар Мирко Кањух.
У то време још је била активна Сомборска пруга, којом се данас протеже Булевар патријарха Павла. Она је била омиљено место за игру и нимало наивне несташлуке.
„Испод ње су биле удолине пуне смећа по којем смо рондали, а главна занимација нам је била да ставимо на пругу камичак или алуминијумске динаре, па се, кад из даљине чујемо да иде воз или шинобус, приближимо да видимо како ће их згњечити. Тада није било саобраћаја, понекад би само ушла нека запрега с огревом или содаџија. Аутомобил сам имао прилике да видим једино у центру, када бих с родитељима отишао аутобусом, који је пролазио Вршачком, што је за мене био вансеријски доживљај, или када би један младић из нашег краја, желећи да се похвали фићом, прошао улицом. Сећам се да смо му подметали разну гвожђурију јер нам је кварио игру. Цела неасфалтирана улица је била наша. Лети смо обожавали да се играмо боси пошто је прашина била тако ситна да је песак на Штранду крупан у поређењу с њом“, додаје он.
Оно што је душа Телепа и што наш саговорник с тугом гледа како нестаје јесу старе куће, које су у дворишту обавезно имале по неколико склепаних шупа с голубарником, кавезом за зечеве или кокошињцем, и на зид прислоњене бамбусе за пецање. Становници су се углавном бавили ситним повртарством, цвећарством, пчеларством, а било је и занатлија и радника из оближњих великих предузећа. Није била реткост видети ни Албанце с тестером на рамену како пролазе и нуде услугу сечења дрва за зиму.
„Будући да је држање домаћих животиња дуго било дозвољено, Телеп памтим као продужено село“, објашњава новинарка Марија Даниш-Кањух.
Додаје да никад није било отмено живети овде.
„До свега си морао да пешачиш барем десет минута. Тек је почетком 2000. почела јача урбанизација па сада чак припадамо првој градској зони. Некада је све било много мирније, питомије, зеленије. Испред готово сваке куће расло је бар једно стабло ораха, а гомила деце се зими санкала на насипу где је сада Булевар Европе. Живела сам на три телепске локације и свугде је становништво било шаролико, али се добро слагало, без обзира на националност. Свака је улица била као Војводина у малом“, каже наша саговорница.
За култно место важила је посластичарница коју и дан-данас држе Горанци, а налази се близу Мађарског културно-уметничког друштва „Петефи Шандор”, у којем је некад био смештен биоскоп „Бачка”.
„Проћи поред ње, за мене као дете, било је несвакидашње искуство. У тој посластичарници први пут сам пробао „шприцер”, у ствари боза-лимунаду, која ми је остала у тако лепом сећању да је и данас, после педесетак година, врло радо наручим. Недалеко од биоскопа, где је сада бензинска пумпа, била је смештена телефонска говорница, у коју смо тата и ја, на путу до Шодроша, свраћали да се јавим мами, која је радила у „Центроколонијалу”. Телефон нисам видео нигде сем тамо“, каже Мирко, а његова супруга Марија додаје да је славан био и ресторан „Ниш”, код амбуланте у Вршачкој, који је седамдесетих година имао најбољи роштиљ у граду, па је често угошћавао посетиоце са стране.
У великим поплавама, које наши саговорници памте, тај крај, сем можда кућа на Шодрошу, остао је сув.
„ Да би вода овде досегла пола метра, требало би да код Катедрале буде дубока око пет метара, толико смо високо, иако нам се чини да је Нови Сад раван. Сасвим другачији је јужни Телеп, око школе „Јожеф Атила”, где инфраструктура није тако добра као овде данас“, вели он.
Каже да, сви који су близу булевара, осећају благодети савременог живота. Ипак, кад падне мрак, и даље је тихо. Живот се одвија на прометним улицама, а овде су острва мира.
Слађана Милачић
Фото: Б. Лучић
