Као мото обележавања јубилеја у години када се навршава 180 година од рођења песника, али и век од смрти војводе Живојина Мишића и краља Петра Првог, послужила је реченица „Оружај се, брани се, не дај се”, узета из новинског чланка Лазе Костића објављеног у „Српској независности” 1881. године. По речима оснивача и управинице Фондације, пијанисткиње и професорке камерне музике на Академији уметности у Новом Саду Марине Милић Радовић, личност и дело Лазе Костића били су идеални за оснивање фондације његовог имена у Лондону пре тридесет година, пре свега зато што је наш велики песник, драмски писац, преводилац, полиглота, филозоф, новинар који је писао из пера и на француском и немачком као и на српском, доктор права, позоришни критичар, спортиста, поставио култ Вилијема Шекспира код нас.
– Организовао је обележавање 300-годишњице рођења барда и за ту прилику је, уз др Јолеса, превео сцену из „Ричарда Трећег” и инсценирао је, што је био први пут да се Шекспир изводи на позоришним даскама у нашој земљи – подсећа Марина Милић Радовић. – Шекспиром се бавио и преводио га пуних 50 година, тако да је повезаност са Шекспиром била идеална спона за приближавање Енглезима лика и дела Лазе Костића, али и српске културе и уметности, и пласирање српских вредности у то, по наш народ, најгоре време. Интересантно је да су у самом почетку у Лондону готово искључиво Енглези били први добротвори и покровитељи – они који су препознали Костићево залагање за Шекспира као важно. У то време распада Југославије и медијске хајке против Срба, наш свет у Енглеској, с ретким изузецима, попут оца Милуна Костића на пример, одлучио се да стане иза рада Фондације тек када је видео да су угледни странци, попут лејди Гарланд, Мартина Редклифа, сер Џона Тавенера, Пирса Лејна и других, спремно уграђивали себе у рад Фондације.
Марина Милић Радовић напомиње да је немогуће обухватити све сегменте у којима је Лаза Костић оставио трага јер је био толико свестран, разноврстан да би могао бити тема и најозбиљнијих предавања академика на Коларчевом универзитету, у Матици српској, или концертима у Вигмор холу, представама у Глоб театру и Народном позоришту, али и подстрек најмлађима да заволе своју историју, културу, веру, уметност и да се предано баве спортом и изграде здраво тело и здрав дух.
Срца великана почивају тамо где су остала
Марина Милић Радовић каже да, по узору на свестраног великана чије име носи Фондација „Лаза Костић”, а који је сматрао да је укрштај најмоћнији принцип универзума, Фондација укршта и повезује знања малих Лазиних амбасадора.
– Упознајемо их са чињеницом да је Фредерик Шопен, знајући да му је тело тада морало бити сахрањено у Паризу и није могло бити пренето у Варшаву, на самртном одру тражио да му срце однесу и сахране у Цркви Светог Крста у Варшави, где се као дете често молио са својом мамом и у којој је свирао – каже Марина Милић Радовић. – Упоређујемо ту чињеницу с тестаментарном жељом Арчибалда Рајса, чије је срце пренето у урни и сахрањено у спомен-капели на Кајмакчалану, баш како је и пожелео. Обојица су желела да им срца буду тамо где су им и остала. Разлика је у томе што је Пољска била земља у којој се Фредерик родио, а Србија је била Рајсова, не по рођењу, већ по избору и љубави.
– Од самог оснивања, угледали смо се на Костићево залагање за негу младих нараштаја, васпитавање омладине свесне вредности своје културе, била то деца рођена у Србији или у дијаспори – истиче управница Фондације. – Најновији пројекат, који је подржала Управа за културу града Новог Сада, учи децу о подвизима великих добротвора Великог рата – Флоре Сендс, докторке Кетрин Макфејл, Арчибалда Рајса, као и легендарних војвода и каплара Милунке Савић. „Тамо далеко”, „Нико не зна”, „Француска лађа”, композиције су које уче, певају и свирају.
Најмлађи чланови које Фондација окупља око себе, Лазини амбасадори, и за време пандемије су активно учили и упознавали се с поменутим великанима српске историје и великим добротворима, који су задужили српски народ у Великом рату. У малим групама, по троје деце, обилазили су Сремску Каменицу и Улицу др Кетрин Макфејл, Улицу војводе Радомира Путника у Новом Саду, споменик краљу Петру и на крају, Издавачку кућу „Прометеј”, у којој су се упознавала с њеним разним издањима која негују културу сећања.
Након снимаља рекламног спота за ново издање књиге „Арчибалд Рајс, војник истине и правде”, пројекту у којем заједнички учествују Издавачка кућа „Прометеј” и Фондација „Лаза Костић”, власник „Прометеја” Зоран Колунџија је свако дете обрадовао поклон-књигом и сваком посебно потписао за успомену.
З. Милосављевић
