Давне 1932, између екипе београдске “Југославије” и будимпештанског “Ференцвароша”, одигран је меч, на стадиону и у организацији новосадског клуба “Раднички”. Тиме је наш град понео титулу првог у Војводини где се фудбал играо под месечином. Домаћини су се тада показали као достојни противнци и успели да изборе частан реми од 2:2 против фаворизованог тима из Мађарске.
- Када бисте упитали љубитеље “најважније споредне ствари” када је одиграна прва утакмица под вештачким осветљењем у Новом Саду, листом бим вам рекли да се то збило 1. марта 1967. године када је “Војводина” голом Станића победила “Селтик” у четвртфиналу Купа европских шампиона - објашњава Ђурђев. - Ипак, истина је да су се ноћне утакмице у Новом Саду играле тридесет пет година пре те величанствене победе над прваком Шкотске.
Почетком тридесетих година прошлог века, наставља Ђурђев, ноћне утакмице су постале популарне међу Југословенима, а прва је одиграна у јуну 1932. године у Београду. Недуго затим, покренута је акција да се слична манифстација организује и у нашем граду, коју нису иницирали тада најпопуларнији новосадски клубови “Војводина” и “Нак”, већ “Раднички”.
- Руководство овог клуба успело је у септембру 1932. године да приреди прворазредну сензацију за тадашњи спортски Нови Сад. “Раднички” је организовао гостовање “Ференцвароша” из Мађарске, у оно време једног од најјачих и најуспешнијих фудбалских клубова у Европи. Ради што лепшег презентовања фудбалске игре, организатори су решили да се тиму “Ференцвароша” на терену супростави тада једна од најкваликтетнијих домаћих екипа, београдска “Југославија”. Додатна посластица била је намера да се меч одигра у ноћном термину, те је то је била прва фудбалска представа у спортској историји Новог Сада, која је одиграна под вештачким осветљењем - тврди директор Архива.
Лист “Политика” је пред утакмицу извештавао да за тај ноћни догађај влада велико интересовање у престоници, али и широм Војводине, а Ђурђев објашњава да је меч за Београђане био изузетно важан јер је раније те године “Ференцварош“, тадашњи првак Мађарске, поразио “Југославију” са чак 7:0.
- Тог 21. септембра 1932. године, Нови Сад се спремао за до тада невиђени фудбалски празник. О самој атмосфери можемо више дознати из извештаја који је објављен у “Политици”, где пише и да је Нови Сад “доживео до сада невиђену сензацију”. Још рано по подне подне почели су да стижу возови препуни света, из Суботице је дошао пун навијачки воз, а било их је још из Сомбора, Великог Бечкерека и других места из Војводине. Новосадске улице биле су пуне навијача, те је варош имала необично свечани изглед - каже Ђурђев, на основу онога што је сазнао из тадашњих новинских извештаја.
На игралишту “Радничког” читав сат раније сва места су била попуњена, а народ је непрекидно долазио и наваљивао на капије кад више није било где да се седне. Непробојна маса, писало је у новинама, стајала је уз саму аут линију, док је осветљење игралишта било много слабије него на ноћним утакмицама у Београду, те се са трибина једва мога пратити ток игре. Према изворима нашег саговорника, било је више од 7.000 гледалаца.
Меч је првобитно заказан за 21 час, али је заправо почео у 21.30. Кашњење је одгонетнуо легендарни бел “Војводине” и “Радничког”, Ђурица Аврамовић, који је новинарима рекао: “Меч је требао да почне, али струје није било све док се не плати централи аконтација. Тада је мој отац дао паре и игралиште је осветљено”.
- За следећу годину “Војводина” и “Раднички” су направили конзорцијум за заједничко организовање ноћних фубалских утакмица - каже Ђурђев.
По његовим речима, фудбал постаје популаран међу Новосађанима већ након Првог светског рата. Карактеристично је било да су Мађари и Немци имали своје клубове, Јевреји су имали данас заборављеног “Јуду Макабија”, а Срби су имали “Војводину”. За место на табели борио се и Ф.К. “Раднички”, основан 1925. године. Фудбалска традиција у Новом Саду, по оцени Петра Ђурђева, дубоко је укорењена. Он напомиње да Ф. К. “Војводина” представља раритет на Балкану, имајући у виду да је постојала и у време краљевине, “преживела” Други светски рат, и опстала до данас, поставши симбол Новог Сада и један од најважнијих домаћих клубова.
Д. Ристић
Сведок - Фрањо Валок
Према казивању Петра Ђурђева, један од играча “Југославије”, а касније спортски новинар, Фрањо Валок, присећао се те магичне септембарске вечери уз доста комичних тренутака, који су изазивали општи смех код гледалишта. Причао је да је, услед слабог осветљења, видно поље било ограничено, па публика није могла да примети путању лопте када је летела изнад сијалица, те су гледаоци “одгонетали” где ће се појавити у видокругу. “Нарочито је било весело када су голмани дегажирали, па је лопта, коју је за тренутак гутала помрачина, најчешће падала тамо где смо је најмање очекивали”, препричава Ђурђев Валокове речи.
