А стихови у прози, инспирисани једним таквим доживљајем, са све називом „Клавир на бувљаку“, стигли су недавно право на имејл-адресу наше редакције.
Све се одиграло једног децембарског петка, када је наша суграђанка Божана Шимић отишла у свој уобичајени обилазак Најлон пијаце и у мору најразличитијих половних ствари у чуду приметила, ни мање – ни више него прашњави клавир. У том тренутку прилази му времешна жена, заклоњена кабаницом, чисти прашину, седа за клавир и почиње да свира химну некадашње Југославије „Хеј, Словени“. Призор и тонови, као по договору, изненада су окупили старије и млађе, и оне који то време добро памте, али и оне који можда још нису били рођени. И сви знају речи, сви су запевали као један. То је требало видети и доживети, никога не би оставило равнодушним, а у нашој суграђанки, која иначе пише песме, тињало је три месеца. На крају је, као и све своје песме, у даху тај догађај и емоције пренела на папир, међутим, желела је да то подели са свима.
„То је било за филм, та сцена ме је непрестано пратила, нон-стоп сам је се присећала“, с видним емоцијама и надахнућем почиње причу Божана Шимић.
“Наша генерација је уз ту химну имала посебан осећај, сви смо се клели у њу, не знам како то да вам објасним. То је нешто што је прошло, међутим, да се сад неко сети и одсвира ту химну... Да се тако нешто деси на бувљаку, међу тим крпама, које смрде на зној, неку киселину, буђ, и усред свега тога ођедном чујете песму „Хеј, Словени” и сви певамо, и младо и старо у ставу – мирно. А баба свира, руке јој слабачке, сасушене, вене се виде... Али то усхићење док је песма трајала, да сте ту сцену могли да видите!... Сад кад сам написала, кад је то изашло из мене, осећам неки мир. То је сад на папир легло, утемељено и у камен уклесано.”
Одломак из песме
„...Пришла је клавиру смело и руком обрисала своје изборано чело. Дивила му се кô да се одавно знају и поносна што обоје тако дуго трају...
...Кроз жагор и ту јутарњу тмину чусмо по диркама ударање кô неку љутину...
...Стадосмо у ставу мирно, слушајући то њено свирање немирно. Проломи се химна, поче да јечи и пени, она чувена „Хеј, Словени”. Правац одакле звук долази окренусмо се хитро кô у некој младалачкој снази, која у нама чучи и не пролази...
...Баба је могла свирати неку песму другу, ал’ та химна показала је неко сећање и заборављену тугу, на нашу некадашњу ’Југу’...
...Том жагору, том миру и тој одслушаној химни на клавиру, једно велико хвала, што сам без улазнице и неке најаве свему томе присуствовала и свој скромни допринос дала...”
И док разговарате с Божаном, речи теку и у прози и у стиху, тако да имате осећај да читате књигу. Парадокс у томе и свему до сада изреченом је чињеница да разговарате с – дипломираном економисткињом. Божана Шимић је рођена у Ковину, студије економије је завршила у Суботици када је имала 22 године, а посао је потом врло брзо добила у Новом Саду. У струци је радила 40 година, сада је пензионерка, посвећена породици и унучићима, које свакодневно чува. Међутим, став, одлучност и енергија видни су у сваком тренутку. Дар за писање открила је у тужним околностима, након изненадне смрти рођеног брата.
„Хтела сам да посветим што лепше опроштајно писмо свом брату, то је било први пут, никад пре тога нисам писала“, сећа се Божана.
“Али тада се покренула нека снага у мени, сва љубав према брату и, како сам тада почела, свака реченица ми се римовала. Жеља да на папир ставим сва присећања почиње од тог опроштајног писма. Када сам га у Београду читала, сви су плакали, али ја сам имала снагу да то прочитам јер сам знала да је то последње што могу брату да поклоним.”
Божана планира да објави и књигу. У њу ће ући сећања на детињство и носиће назив „Умем да се сетим”.
„Имали смо лепо детињство у „немању”, како ја то кажем“, наводи она.
“Моја писања су опширна. Имам једну гомилу записаних присећања из детињства, другу која говори о мојим унучићима и трећу, посвећену сарадницама којима сам била директор у „Гасу”, а које те песме и сад чувају у канцеларији. Учланила сам се и у литерарну секцију „Лепа реч” Геронтолошког центра „Нови Сад”. Увек пронађем бар сат за дружење са својом генерацијом и за нешто лепо. Рецимо, и на бувљак не дођем да бих нешто купила, него да видим те старе ствари које ме подсећају на детињство, на моју младост, на време кад нисам имала. Кад видим те ствари, пуна ми је душа, не могу да вам објасним какав је то осећај, ја се одморим, као да сам прочитала лепу књигу или погледала добар филм. За инспирацију ми је довољна и једна реч.”
Б. Павковић
