За то је заслужна Драгана Димитров, библиотекарка у шангајском огранку Градске библиотеке названом „Трифун Димић”, познате и као прве ромске библиотеке код нас. Осим што малишане учи љубави према књизи, Драгана, такође Ромкиња, помаже им у изради домаћих задатака, одржавању хигијене и лепом понашању, али им, на сопственом примеру, показује колико је битно квалитетно образовање.
„Доживљавам себе као старију сестру деце која овде долазе“.– објашњава Драгана:
„Када уђу у библиотеку, најпре обавезно идемо да перемо руке и да се умијемо, и ако треба, шаљем их кући да прво ручају. Развијам код њих потребе за учењем, за квалитетним другарством... све оно што би их старија сестра или мајка учила код куће. Мени је образовање увек било веома важно, а покушавам да то пренесем и на њих, уверавајући их да ће им се напор једног дана исплатити јер они у својој околини немају много узора, односно ретко ко из њихове околине је високообразован или ради на неком радном месту које би и себи пожелели.“
Као степеник више у свом раду с основцима, Драгана ће ускоро, у име огранка „Трифун Димић”, започети пројекат с ОШ „Вељко Влаховић”, где ће двапута недељно, после наставе, пружати индивидуалну помоћ у учењу деци којој то буде требало. Осим тога, пошто је директорка изразила жељу да оживи школску библиотеку, Драгана ће тамо једном недељно представљати ромске ауторе, односити књиге у школу и деци приближавати ромску књижевност. Сличан пројекат планира да започне и с ОШ „Душан Радовић” на Клиси, те ће то бити први пут за седам година постојања огранка да ће библиотека „изаћи” из Шангаја.
Када заврше са школом, већ око 12 сати, дечица долазе у библиотеку, у којој имају и прилагођен простор за седење, учење и дружење. Тада у огранку „Трифун Димић” постаје веома живо, те тишина библиотеке бива замењена дечјом грајом.
„Они су тада већ и уморни од школе, можда би им највише пријало да оду кући и одморе се, али ипак долазе и користе сваки тренутак док је библиотека отворена да добију од мене помоћ у изради домаћих задатака. Онда се утркују ко ће боље да привуче моју пажњу и коме ћу више да помогем, а буду веома срећни када им се посветим“, поносна је Драгана.
Када једно дете дође у библиотеку, оно, каже наша саговорница, обавезно повуче и остале. Тако је за седам година, колико Драгана ради у библиотеци, и по неколико генерација једне породице прошло кроз тај дневни центар и уживало Драганину подршку у учењу. Како каже наша саговорница, тај рад не би био квалитетан да нема сарадње са школом „Вељко Влаховић” у Шангају, те, на пример, захваљујући смерницама наставнице математике, наша саговорница зна која област је за неко дете проблематична и шта треба да вежбају. Осим учења, деца која долазе у библиотеку и друже се с Драганом су постала свеснија и свог идентитета и идентитета својих комшија, много лакше прихватајући појам „Ром”.
Фонд огранка „Трифун Димић” броји више од 6.000 наслова, а то је једина библиотека у Србији на чијим полицама се може наћи већи број књига објављених на ромском језику, чак 349. То библиотеку у Шангају чини једиственом, али и необичном и занимљивом посетиоцима.
„Нови чланови су често шокирани када на полицама виде наслове као што је „Цигани света” јер ту реч доживљавају као нешто о чему треба шапутати. Онда ме питају каква је то литература, па им објасним и они то прихвате. Често деца такве књиге носе кући да покажу родитељима. Прилично им је атрактивно“, објашњава библиотекарка Драгана Димитров.
„Без обзира на то што Шангај важи за насеље с већим бројем Рома, децу одавде је често срамота да кажу да су ромске националности. То је посебно било изражено када сам дошла. Одмах су ме питали „Шта си ти?” Потенцирала сам да сам ја Рокиња и на почетку им је било теже да то прихвате. После тога, када би их неко питао шта су по националности, они би рекли „Исто што и Драгана”. То је био први корак у прихватању њиховог идентитета. Кад год могу, волим да нагласим да сам и ја Ромкиња, да долазим из породице као што је и њихова, а да сам ипак успела да направим нешто од свог живота, на шта сам поносна, да сам високообразована, те да и они могу исто тако“, поручује библиотекарка Драгана.
Д. Ристић
