Овај 52-годишњак од фебруара 2020. године постао је становник Новог Сада, где је прихватио позив људи из фудбалске академије Динамо и постао њен шеф стручног штаба. Током живота, имао је прилику да борави, наравно поред Русије, и у Аустрији, Немачкој, Грчкој, Белгији, Белорусији, Казахстану и Кувајту, а од 2015. до 2017. године био је и у Србији, као тренер суботичког Спартака.
- Играо сам у јаким руским тимовима, попут Динама, Спартака и Торпеда из Москве, а после тога и у квалитетним иностраним екипама какве су Штурм из Граца, ПАОК из Солуна и Антверпен - рекао је Чернишов за “Дневник”. - Током каријере, а сматрам да могу да будем задовољан оним што сам у њој постигао, упознао сам пуно добрих људи и због тога данас имам одличне контакте везане за мој посао тренера. Посебно памтим Ивицу Осима, који ми је био тренер у Штурму, као врхунског тренера и човека, који је оставио посебан траг у мојој каријери.
Играли сте за репрезентације СССР-а (18 наступа), Заједнице независних држава (8) и Русије (3). Како памтите тај период?
- Најпре сам био члан У21 селекције СССР-а, која је, 1990. године, освојила Европско првенство. Са мном су у екипи били и касније велики и познати играчи, попут Кон челскиса, Добровољског, Шалимова, Мостовоја, Јурана и Коливанова, а у финалу смо, што је посебно занимљиво, савладали репрезентацију некадашње Југославије. За ривале су тада наступали сјајни фудбалери као што су били Бобан, Мијатовић, Јарни, Шукер, Просинечко, Бокшић и да не ређам даље, а ми смо их победили у оба финална сурета. У Сарајеву смо тријумфовали 4:2, а у реваншу, одиграном у Симферопољу на Криму, резултат је био 3:1 за нас. Ипак, југословенски играчи су касније остварили успешне каријере у много јачим екипама него што смо то ми успели. Памтим и изјаву тадашњег председника Фудбалског савеза Југославије Миљана Миљанића, који је рекао да би свих 11 репрезентативаца СССР-а одмах одвео у Реал из Мадрида. Такав смо тим имали...
Корона је одложила и почетак рада у новосадском Динаму. Када планирате да окупите заинтересовану децу и одржите прве тренинге?
- Договор с Урошом Милојковићем је да с радом кренемо 30. маја - јасан је био наш саговорник. - Интересовање постоји, родитељи зову, али је приметно да су због околности још увек доста опрезни. Мислим да ће за највише месец дана све доћи на своје, јер сам видео да деца овде изузетно воле спорт, да играју фудбал и кошарку на улицама и на нама је да то искористимо и чврсто се позиционирамо на фудбалској карти Србије.
Дане током пандемије корона вируса проводите у Новом Саду, али сигурно свакодневно пратите и стање у Русији?
- Имам утисак да Руси нису одпочетка све одрадили како је требало с изолацијом и ванредним мерама - казао је Чернишов. - Иако тада није бележен велики број заражених, касније је он почео нагло да се увећава, али је, срећом, мали број преминулих. По мени, то је заслуга здравственог система у Русији који је на изузетно високом нивоу. Најгора ситуација по броју оболелих је у Москви и Санкт Петербургу, али се надам да ће ова криза брзо да прође и да ћемо се ускоро вратити нормалном животу.
А сениорска селекција? Које сте домете у њој имали?
- Већ 1992. године наступио сам за сениоре на Европском првенству у Шведској, баш оном на којем је тријумфовала Данска, која је на шампионат дошла уместо Југославије.
Када сте почели да размишљате о тренерском позиву?
- Сећам се детаља из времена када сам имао само 11 година и када је мој тадашњи тренер, иначе човек који је волео да прогнозира шта ће неки од нас, клинаца, радити у животу, рекао мојој мајци да ћу бити тренер. И заиста, каријеру активног играча завршио сам 2001. године у аустријској другој лиги, а већ 2002. почео сам с тренерским ангажманом. Први посао био ми је у У16 селекцији Русије и, после доброг рада у прва три месеца, председник Савеза поверио ми је У21 репрезентацију и место помоћника у сениорском тиму. Селектор је тада био Валериј Газајев, а после њега асистирао сам и Георгију Јарцеву, онда и Јурију Сјомину. С А тимом сам играо на Еуру 2004. године, а са У21 селекцијом два пута сам био учесник европског плеј-офа.
Какав траг је остао иза вас, када је у питању рад у репрезентативним селекцијама Русије?
- Направио сам доста добрих фудбалера, о чему најбоље сведочи податак да је чак 16 њих било у саставу сениорске селекције Русије на ЕП 2008. године у Аустрији и Швајцарској, када је Русија освојила треће место.
Како сте стигли после тога до Србије и ангажмана у Спартаку из Суботице?
- У то време био сам тренер у Кувајту, али сам желео да се вратим у Европу. Новац ми није био примарни мотив, већ могућност да радим у некој земљи на Старом континенту. Појавила се понуда Спартака и преко интернета сам потписао уговор са Суботичанима, за које до тада нисам ни знао, нити сам био упознат с тим како стоје на табели. После сам видео да су на дну, али сам прихватио нови посао и остао у српском фудбалу две наредне године.
Сада сте поново ту, овог пута у Новом Саду и у фудбалској академији новог клуба Динама?
- Миодраг Морача, ког сам упознао у Суботици, позвао ме је и упознао с идејом да дођем у Нови Сад. Прихватио сам и два пута долазио на разговор с Урошом Милојковићем, јер ми је читава идеја била занимљива. Догорили смо се и од 1. фебруара постао сам становник овог лепог града. Већ 23. фебруара стигла је и моја супруга Катја и посветио сам се новом послу у Динаму.
Какви су вам први утисци о новој средини?
- Док сам био у Суботици, мислио сам да је тај град најлепши у Србији, а сада сам променио мишљење. Наравно, требало ми је одређено време да упознам Нови Сад и схватим да је реч у граду који има пуно паркова, Петроварадинску тврђаву, Дунав, Фрушку Гору и Стражилово, пуно дивних ресторана и кафића и ритам живота какав ми одговара. Иако сам из Москве, огромног града, склонији сам мирнијој свакодневици и због тога ми Нови Сад јако одговара - поручио је Андреј Чернишов.
Текст и фото: Александар Предојевић
