На крају села налази се Црква Св. Илије Пророка. Историјски подаци кажу да је један властелин из Чоке 1782. основао насеље Банатски Моноштор. Постојећа црква је изграђена из црквених средстава 1961. а претходно је школска учионица служила за богослужење. Записи говоре о значају насеља у временима настанка места. Наиме, Банатски Моноштор је био прелазно складиште за робу из рудника соли који су се налазили у Трансилванији („пут соли” је чувао војни гарнизон).
На крају села, одмах уз католичку цркву налази се паорска кућа која има све што би права паорска кућа требала да има: телад, овце, свиње, пачиће, кокошке, бале сена и сламе у дворишту... Испред куће затичемо Ерику која нам прича како имање одржава заједно са мужем и сином: “Други син се одселио у Сенту!”. Вели како сви који нешто славе долазе код њих да купе прасе или јагње…
Преко земљаног пута избијамо на друм за Чоку, мало сеоско гробље на узвишењу нам остаје са десне стране. Стижемо у варошицу која је општинско седиште. Према попису из 2011. има 4.208 становника а верује се да их сада нема више од 3.500. У популацији Чоке је 55% Мађара и 35% Срба.
Највећу заслугу за развој Чоке у првој половини 20. века има јеврејска породица Ледерер која је дошла из Будимпеште, купила дворац у центру места као и винарију.
Стижемо до дворца, налази се у прелепом парку, некадашњој дворској башти, у центру места. Наслањамо бицикле на столетна стабла и по тепиху од опалог жутог лишћа крећемо у обилазак закључаног каштела.
Дворац је подигнут после 1781. када је Леринц Марцибањи купио пустару Чока. Изградњу дворца довршио је следећи власник, Шваб Карољ, тек око 1870. године. Артур и Карољ Ледерер купили су посед крајем 19. века. У поседу спахијске породице Ледерер иначе једне од најбогатијих јеврејских породица у то доба имање остаје све до Другог светског рата.
Од 1950. ту је основано пољопривредно добро „Чока” које и данас користи дворац као управну зграду. Зграда је у релативно добром стању и категорисана је као споменик културе од великог значаја.
Ледерерово имање се 1938. описује у суперлативима: 200 хектара винограда, огромни свињци са 15.000 комада, хиљаде волова, 400 хектара засејано цвећем, чије се семе извози у Енглеску, подруми за вино капацитета преко милион литара, електрична централа, фабрике шпиритуса и за прераду меса... Ледерерова вина су стигла и до Британског двора о чему постоје записи.
Паулина Шваб и Јакаб Ледерер из Будимпеште имали су два сина - Артура и Кароља. Артур је преузео имање у Чоки и доселио се овде. Артур у у браку са Алис Леви добија три сина: Најстарији Иштван гине на руском фронту у Првом светском рату, средњи син Ласло одлази малолетан у рат, враћа се али после рата умире од “шпанске грознице”. Најмлађи - Ђерђ (Ђорђе) се школује за банкара и преузима имање Ледерера. Ђерђ се 1927. жени са Магдолном са којом има двоје деце - Магду, која је још жива и Ђерђа млађег.
Деда Драгана Комлушана је радио као кувар код Ледерера па је од њега чуо детаље: “Водили су рачуна и о сиромашнима, сваког дана би се кувало 150 оброка за оне који нису имали шта да једу. Такође, за Божић би Ледерер нешто поклањао својим запосленима, а то је било практично пола Чоке - то су били углавном вино и ракија из његових винограда!”
Давне 1929. имање Ледерера је на Светској изложби у Лисабону освојило “Гран при”. Кажу да је Ледерер био у одличним односима са краљем Александром Карађорђевићем коме је увек слао поклоне. “Ледерер је на венчање краља Александра и румунске принцезе Марије послао мог деду и његовог рођеног брата да буду кувари!”, прича нам Комлушан.
Карољ Ледерер изненада умире 1930. и ту почиње суноврат породице. Када су 1941. немачке трупе ушле у Банат, Породица Ледерер је успела да из Сенте побегну у Будимпешту где, скривајући се у подрумима великог града дочекују крај рата. 1945. враћају се у Југославију очекујући да ће им као преживелим Јеврејима бити враћен посед. Међутим, Ледерери су били оптужени за ратно профитерство и стрпани затвор. Две године касније, по изласку из затвора 1947. успевају да побегну у Лондон а након тога 1948. у Јужну Африку где породица Ледерер живи и данас.
Настављамо даље и стижемо до Железничке станице у Чоки која је за разлику од многих у Војводини - још увек у функцији, два воза дневно саобраћају у правцу Суботице (11.38 и 18.48) и исто толико у правцу Кикинде (08.41 и 15.34). Зграда је у доста лошем стању и када смо били на перонима нисмо затекли никог ...
На изласку из места налази се чувена “Винарија Чока”. Улазимо у круг винарије, питамо једног запосленог ко би могао да нам исприча нешто о историјату винарије и покаже нам подруме и он нас упућује на секретарицу генералног директора у кућици на крају фабричког круга.
Док чекамо момка који треба да нас проведе по винарији у великом стакленом сандуку разгледам необичан призор.
Велика дропља је најтежа птица летачица на свету. Насељава углавном степске пределе Европе и Азије.
Мужјаци дропље су дугачки 90-110 цм, са распоном крила од 2,1 до 2,5 м. Обично су тешки 10-16 кг, мада је највећи забележени примерак тежио 21 кг. Одрасли мужјак има смеђи горњи део тела и бели доњи део, са сивом главом и вратом. За време сезоне парења, мужјаци имају дугачка танка бела пера која расту на врату, испод корена кљуна. Женке су мање од мужјака за 30%. Гнезда готово да и не праве- са нешто сламчица у мање удубљење снесе 2, врло ретко 3 јајета. Гнезди се једном годишње.
Мало даље од дворца, налази се “Индустрија меса Чока”, некадашњи прехрамбени гигант који је до пре 20 година запошљавао на хиљаде становника северног Баната. Данас комплекс зврји празан као још један споменик наших неуспелих приватизација. На бандери испред некадашњег погона још увек стоји табла са чувеним црвеним знаком фирме на којем се налази насмејани Банаћанин.
Након стечаја 2001. “Чоку” је на аукцији за 123 милиона динара купила фирма “Голија импекс плус” из Врбаса, али је већ после пар година фирма опет завршила у проблемима.
Након тога се 2013. појавила вест да “Индустрију меса Чока” купује један руски инвестициони фонд али се ни то није догодило. Протеклих недеља овом банатском варошицом пренео се глас како ће чувену фабрику купити “Подравка”.
Велика дропља насељава Евроазију, од Пиринејског полуострва до Далеког истока, односно између 55 и 35 степени северне географске ширине. Свугде се гнезди спорадично. Процењује се да у свету има између 31.000 и 37.000 јединки. У Европи је најбројнија у Шпанији и Португалу. Карактеристична је птица Панонске низије. Највише их је преостало у Мађарској (национални парк Кишкуншаг). У Србији је врло ретка гнездарица, тренутно броји свега неколико парова и код нас је угрожена. Одржала се само на северу Баната, у резервату Пашњаци велике дропље (околина села Јазово), где се може наћи само осам јединки. Код нас је популација у сталном опадању. Храни се зрнастим плодовима, бескичмењацима и врло ретко пољским мишевима…
Стигао је Ненад, момак у белом мантилу који нас је повео у подрум Винарије Чока и почео причу о њеној бурној историји.
Прво поглавље приче о Винарији Чока почиње 1903. изградњом велелепног винског подрума чувене велепоседничке породице Ледерер. Наследивши дворац „Каштел“ и хектаре плодне северно-банатске земље од свог таста, чувеног грофа Марцибања, Артур Ледерер започиње узбудљиву историју потиског виноградарства.
Са изградњом другог дела подрума у којем су били смештени бетонски судови, изнутра обложени плочицама, винарија Ледерер 1908. наставља своју причу о успеху. Једна од главних атракција овог дела подрума била је сада већ чувени суд у који је могло стати више од 67 хиљада литара вина. У њему је Ледерер заказивао партије карташких игара, које су, у пратњи циганских тамбурашких банди, трајале и по неколико дана.
1912. је година завршетка последњег, по многима најлепшег дела подрума са дрвеном буради која су део његове чувене седме улице. Како се подрум налази четири метара испод нивоа реке Тисе, гроф Ледерер је опасност од влаге решио изградњом и данас функционалног дренажног система, заснованог на високо хидроскопном тиском песку, који се посипа на дно подрума, мењајући се више пута у току дана новим, претходно исушеним на сунцу.
Магда Ледерер која данас има 92 године је 2004. посетила Чоку где је са својим правним тимом започела процес реституције у којем јој је враћено око 800 хектара земље. Приликом посете винарији, била је кажу, срећна, што је бар нешто остало од привредног царства њеног оца - и дозволила је садашњим власницима да користе њихово породично име за линију вина.
Враћамо се у место и на излазу према Остојићеву наилазимо на Римокатоличку цркву Св. Тројства која је подигнута 1808. залагањем породице Марцибањи. Под заштитом је државе као споменик културе у категорији непокретних културних добара од изузетног значаја.
Жупу води свештеник Хајду Шандор (1958), свештеник родом из Новог Бечеја. Када смо је ми посетили, црква је била закључана а нико се није одазивао ни у Жупном уреду. Испред цркве налази се споменик Ференцу Ракоцију, вођи чувене Ракоцијеве буне са почетка 18. века. Ференц Ракоци је био мађарски феудалац, трансилванијски војвода од 1704. и син Ференца Првог Ракоција и Јелене Зрински Ракоци, ћерке Петра Зринског…
Српска православна црква у Чоки је подигнута у другој половини 18. века, а прво помињање се везује за 1773. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Црква је посвећена арханђелима Гаврилу и Михајлу.
Комшиница Мађарица упућује ме на “кућу у којој живи попа” пар бројева даље од цркве. На њој су - две заставе - Србије и Немањића. Млади свештеник Светолик Симулов показује нам унутрашњост храма. На полеђини иконостаса постоје подаци о настанку и обновама, где је забележено да је иконостас насликан 1752. што се доводи у сумњу, јер је судећи по стилу, настао неколико деценија касније. Обнављан је 1891. а потпуно пресликан 1931.
Иконостас је обезбеђен дрвеном скелом према инструкцијама заштитара, питам свештеника до кад ће то да буде тако, “Само драги Бог зна!”, одговара уз осмех.
Роберт Чобан
