Бициклом кроз Војводину: Черевић

Покварила се скела код Браше, морате назад у Футог, рекоше нам несуђени путници у Срем на обали Дунава код Бегеча.
d
Фото: Приватна архива

Вратили смо се који километар назад, укрцали на скелу коју вуче „Плетвар” и десет минута касније точкови бицикала наше интернационалне петорке (четворица локалаца и један Италијан) већ су се окретали у правцу „господског села” Черевић како га је у наслову своје књиге назвао Богдан Ј. Петровић.

Последње почивалиште Богдана Ј. Петровића на гробљу поврх Черевића може да се похвали једним од најлепших позиција у Срему: пуца поглед на Дунав, у позадини се назиру три торња две футошке цркве. Попели смо се до гробља на наговор колегинице Мирјане Максимовић која ми је открила фантастичну причу о Николи Игићу који такође овде почива.

Овај живописни Сремац рођен у Черевићу послужио је Паји Јовановићу као модел за централни мушки лик на слици „Сеоба Срба”.

Игић је рођен 1855. као првенац сиромашног кројача. У родном месту је остао до своје дванаесте године, када као стипендиста задужбине Петра Костића одлази у Нови Сад на даље школовање. Положивши велику матуру у Српској великој гимназији, 1879. у Бечу уписује правне науке, које је успешно завршио. Поред знања и вештина потребних за тешку службу судије, Игић је у престоници монархије упијао и западну културу, манире и навике неког далеког, великог света, који су га, као заборављеног старца, карактерисали у забаченом, сремачком блату. Сјајни Беч са својим фијакерима, излозима пуним луксузне робе, ресторанима, баловима, галеријама, књижарама и музејима, играо је пресудну улогу не само у његовом професионалном, већ и личном развоју. Међутим, судећи по сећањима савременика и записима историчара, док се из петних жила трудио да постане типични „бечки господин”, никада није заборавио малено село својих родитеља, не презирући ни своје „неотесане земљаке” ни њихове „оријенталне обичаје”. Кажу да је са истом страшћу играо и Штраусове валцере и српска кола.

Фото: Приватна архива

Касније је отмени Кадија правду делио по разним местима у Славонији и Хрватској те служио као председник суда у Сремским Карловцима, док је пријатна сећања на високо друштво освежавао бескрајним путовањима по европским метрополама: Трсту, Венецији, Одеси...

Потпуно неочекивано, наставак приче о Николи Игићу добијамо на тераси некадашњег летњиковца грофице Котек у Черевићу. Ту седи господин Бранко чија је мајка у овој кући 1943. пронашла мртвог Николу Игића. Бранко нас љубазно позива да седнемо и показује нам неке од разгледница које је Игић слао Бранковом деди из Сплита и Опатије.

Судећи по сећањима савременика и записима историчара, док се из петних жила трудио да постане типични „бечки господин”, Никола Игић никада није заборавио малено село својих родитеља, не презирући ни своје „неотесане земљаке” ни њихове „оријенталне обичаје”

Како то у животу често бива, старост је Кадију вратила на почетну тачку, у родни Черевић. Пензионерске дане је проводио као прави викторијански особењак са црвеним каранфилом или ружом у реверу, халб-цилиндром и белим рукавицама, који је, градећи свој сложени свет, пропустио да заснује породицу, па је потребну топлину проналазио у разним алтруистичким подвизима. Своју личну библиотеку, вредну двадесетак хиљада динара, поклонио је черевићкој школи 1934. са жељом да у њој млади људи утоле претпостављену интелектуалну и духовну глад. Раскошне вокалне способности ревносно је демонстрирао за певницом православног храма и на наступима локалног певачког друштва. Последње дане провео је као подстанар у овом „Спахијском дому” који је од грофице Котек и маркизе Палавичини купио черевићки велепоседник Николић (Бранков деда). Годинама пре своје тихе смрти Никола је редовно је одлазио до Дунава, да из удобне фотеље посматра лађе које су одувек спајале државе и народе, велике и мале светове. Историчарка Черевића Љубица Поповић Бјелица забележила је:

„Без породице, сав се посветио другима. Помагао је сиромашну децу, куповао им књиге, давао часове латинског језика, причао о далеким крајевима, пирамидама, богатим музејима и великим библиотекама. Био је својеврсни просветитељ деце и одраслих!”

Фото: Приватна архива

Винарија „Веркат” у Черевићу налази се у великој кући с почетка 20. века која је била део имања грофице Котек чији се летњиковац налази у дворишту. Винарију воде три вредне сестре Вркатић а у њиховом власништву је и једини засад малвазије у Србији, стар више од 60 година. Питамо се као и ви, одакле малвазија на обронцима Фрушке горе?


И за пивопије има понешто

Ако сте више за занатско пиво - преко пута Винарије „Веркат” налази се пекара а у њеном саставу и мала пивара – „Бирче”. Одлично занатско пиво, дивни домаћини, двориште са умиљатим псом и погледом на Дунав! Један од власника играо је тог дана амерички фудбал на терену у Черевићу против екипе из Београда (надреално, зар не?) па смо после утакмице јели и кобасице.


Један черевићки винар ишао је 1957. у посету свом сину у ЈНА у Истри. Одатле је донео неколико чокота малвазије и она се, кажу сестре Вркатић - јако лепо овде примила. Одговара јој сунчана страна Фрушке горе и доноси одличан род. Ми смо данас имали прилике да пробамо грашац, розе, малвазију и барикирану малвазију. Сјајна вина, сјајна закуска са сремским сиревима и куленом, опуштени амбијент и дивно гостопримство.

Мара Петковић, председница МЗ Черевић љубазно нам показује Завичајни музеј у овом селу. Овде се налази најстарија тамбурица у Војводини (из 1848), једна Шербанова слика (остале су због лоших услова однете у Галерију Матице српске у Нови Сад), неколико Солдатовићевих скулптура, кости мамута, фотографије из историје села. Надамо се да ће ускоро бити решен проблем ове вредне колекције која се налази у забрињавајућим условима у објекту угроженом влагом.

Има још атракција: у центру Черевића налази се и апотека „Код Светог духа”, споменик погинулим партизанима и мештанима жртвама фашистичког терора, погинулим сељанима који су били српски добровољци у Првом светском рату као и биста Јована Солдатовића, славног вајара чије се скулптуре налазе широм света од Кеја жртава рације у Новом Саду до платоа испред Зграде УН у Њујорку.

Фото: Приватна архива

Једне суботе у јуну били смо на „Черевићвилу”, ноћном базару на месту сеоске пијаце који окупи локалне произвођаче хране, вина и занатског пива, продају се ту и занатски производи, корпе од прућа, слике, сувенири... Оркестар свира рок музику и све делује необично урбано за једно село а опет - сасвим очекивано када узмете у обзир то да је реч о „господском селу”.

Черевић је вишенационално село у којем поред већинских Срба живе Хрвати, Мађари и Словаци а према последњем попису има и 11 Немаца који су пре Другог светског рата чинили више од трећине становништва.

Православна црква из 1744. посвећена је Светом Сави. Иконостас је рађен током 18. и 19. века али сликари нису познати, мада се по уметничком рукопису могу разграничити тројица аутора. Дуборез би могао бити дело Марка Вујатовића, са којим је црквена општина потписала уговор 1825. Атанасије Грчки (Герески) мештанин који се одселио у Одесу, послао је 1863. цркви родног места нову плаштаницу. За време Првог светског рата скинута су звона и аустроугарска војска их је употребила за ливење топова. Нова звона су постављена 1923.

Прастара католичка жупа у Черевићу постојала је већ 1198. јер се спомиње у једном писму папе Иноћента Трећег. Католичка жупа Св. Петра и Павла у Черевићу спомиње се 1333. и 1372. а у списима се појављују и цркве Блажене Ђевице Марије и Пресветог Тројства. Папа Бонифације Девети додељује жупној черевићкој цркви, под одређеним условима, индулгенције (опросте) 11. јануара 1401. Папа Гргур Једанаести одговорио је на молбу Николе Првог Горјанског писмом од 11. септембра 1372. из Авињона којим му је допустио да на свом поседу у Черевићу, покрај цркве Светог Петра коју је Горјански раније подигао, може подићи и самостан за 12 браће. Овом самостану је био наклоњен и цар Зигисмунд Луксембуршки који је неколико пута долазио у Черевић пружајући своју царску подршку и повластице. Исте повластице черевићком самостану одобрио је и Матија Корвин 26. јула 1478. Фрањевачки самостан у Черевићу је већ крајем 14. века постао тако угледан да су се по њему сви фрањевци Босанске викарије почели називати черевићка браћа, а папа Бонифације Једанаести их је 1401. обдарио разним повластицама и опростима.  Градња зидане цркве у Черевићу започета је 30. марта 1773. у част Светог Јосипа. Зидање је довршено до краја 1776. и делимично је опремљена како би 31. маја 1777. била благословљена и предана народу на пуну употребу.

Враћамо се назад у Бачку последњом скелом из Беочина у осам увече. Скелеyију нисмо платили са два дуката пошто не прелазимо митску реку Стикс него наш „лепи плави Дунав”. Почастили смо га са једном „бомбицом” од литре занатског пива „Бирче” из Черевића и он је сишавши са скеле весело поскочио на обалу и наставио у правцу бачког сутона.

Роберт Чобан

Vladimir
21.06.2021 • 14:31
Odlicno je vino Malvazija iz te vinarije u Cerevicu. Izgleda da je nasa Fruska Gora dobro mesto za malvaziju.
EUR/RSD 117.5819
Најновије вести