Договорили смо се да одем до споменика немачким цивилима страдалим у логору Бачки Јарак 1944-1946. За то време Јохан ће се пресвући из радног одела и сачекати ме у својој другој кући, са друге стране улице. На крају села налази се православно гробље, а испред њега споменик који се састоји од каменог крста и две плоче. На њима на српском, немачком и мађарском пише: „Овај споменик чува сећање на наше суграђане, Подунавске Швабе који су у логору за интернирање у Бачком Јарку страдали и нашли овде вечни мир. Нека почивају у миру! Ми их нећемо заборавити.” Логор Бачки Јарак (Јарек) постојао је од децембра 1944. до априла 1945. Споменик су 2017. свечано открили тадашњи премијер Александар Вучић и амбасадор Немачке у Београду Аксел Дитман.
Дакле, логор Бачки Јарак је постојао од 2. децембра 1944. до 17. априла 1946. и у њему је од глади, болести и злостављања умрло преко 6.000 људи, углавном жена, деце и старијих људи. Прогон је био резултат одлуке Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) која је објављена 21. новембра 1944. и њом су фолксдојчери проглашени за „народне непријатеље” што је доносило и губитак свих грађанских права. Даље се одређује потпуна експропријација све њихове покретне и непокретне имовине. Лишени имовине и свих права, могли су да буду протерани из својих домова и интернирани у логоре. У Бачкој, Новосадски котар је био први тако ”етнички очишћен”. Његови фолксдојчери (они који нису сами отишли почетком октобра) протерани су из својих домова између 2. и 4. децембра 1944. године и одмах подељени у категорије. Радно способни су углавном остали у локалним логорима или су били пребачени у средишњи цивилни логор у Новом Саду. Неспособни за рад морали су да крену на пут Бачког Јарка у року од дан-два. Пола села претворено је у логор на тај начин што су у кућама смештени цивили, њих и по 50. С обзиром на то да је масовно протеривање преосталих Немаца у Банату почело такође почетком децембра 1944. (за њих је у логор претворено цело село Книћанин), овај први талас назван је „децембарски”. Следећи талас задесио је јужну и западну Бачку непосредно пре и после Ускрса 1945. Средња Бачка дошла је на ред око 25. маја 1945. Фолксдојчери из неких општина западне и северне Бачке потпуно су протерани из својих домова између краја јуна и почетка августа 1945.
Уобичајени систем протеривања у сеоским заједницама, већином или потпуно насељеним фолксдојчерима, био је следећи: партизанске јединице би опколиле место и изненада, почињући од једног краја села, кренули да истерују затечене и неспремне цивиле из домова. Отерали би их на сеоски пашњак на ободу села где се вршила „категоризација”: одвајање радно способних од оних предвиђених за логоре попут Бачког Јарка, Гакова или Книћанина. Ако би дете имало две године или мање, обоје, и мајка и дете, одлазили би у логор. Али, ако би дете било старије од две године, отимано је од мајке и гурнуто је баки или другим рођацима или суседима. Мајка је одлазила у радни логор, а двогодишње или старије дете с транспортом у логор у којем је већина преминула од зиме, глади, болести или мучења. Неке детаље касније ми је у разговору описао Јохан Валрабенштајн чија породица је имала среће да избегне такву судбину.
Враћам се у центар села и Јохана затичем у баштенској гарнитури у лепо уређеном дворишту пуном цвећа и зеленила. Његова супруга ми нуди кафу и воду, нешто касније и ракију и разговор може да почне. Јоханова породица доселила се у Бачки Јарак са осталим Немцима протестантима из Виртенберга који су основали село 1787. на пустари између Пејићевих салаша и Темерина. Мање је познато да су житељи овог села кратко време били Сремци, населили су се у Руми, на поседу Марка Пејачевића у делу који су назвали Јарак. Ту су живели у земуницама годину дана, пола их је помрло и они који су преживели жалили су се властима које су им дале ово мало парче земље између Пејићевих салаша и Темерина. Немци из Бачког Јарка су били вредни и полако куповали земљу и у суседним атарима - Новосадском и Темеринском и убрзо постали имућнији од својих суседа у другим селима. У револуционарним превирањима 1848. и 1849. цело село је изгорело и становници су га напустили. Касније су се вратили и саградили нове куће. Пред рат у селу је живело свега неколико Мађара и једна српска породица, све остало били су Немци. Јоханова сећања сежу до 1944. када је имао три године, а како се примицао крај рата у лето те године савезнички авиони све чешће су се појављивали на небу изнад Бачке:
- Амерички авиони ишли су да бомбардују нафтна поља у Плоештију у Румунији. То је био Хитлеров главни извор нафте. Амерички “либератори” у формацијама по 32 комада, три дана и три ноћи су летели ка Румунији. Небо је било црно од њих, а земља је подрхтавала. Краве и коњи су се откидали у шталама од страха - описује своја прва сећања Јохан чији се прадеда звао Јохан исто као и деда и тата, па он у шали себе воли да зове: „Јохан Четврти, Без земље”.
Како Јоханов отац и деда нису били симпатизери нациста и одбијали су да се учлане у Културбунт на њиховој кући је била исцртана јеврејска „Давидова звезда” како би их обележили као “недовољно добре Немце”. Та „Давидова звезда” се видела на фасади куће до шездесетих година. Сваки пут кад је прекречена - она би, као оне иконе у филму “Време чуда” избила на површину. Јоханов отац је био мобилисан у мађарској војсци, пребачен на Источни фронт где је на Курску 1943. био рањен па је пребачен у Нови Сад. Војна болница је била у згради Бановине, Јохан се сећа одлазака у посету оцу. Када се опоравио прикључио се пред крај рата партизанима и то је Валрабенштајнима омогућило да као једина од свих немачких породица остану у селу и задрже своје куће и део земље. Валрабенштајнове везе са новим властима оснажило је и то што се у једну од њихових кућа се уселио Акер, шеф Интендантске јединице генерала Црвене армије Фјодора Ивановича Толбухина, иначе руски Јевреј. Јоханов прадеда се мајчине стране на салашу код Римског шанца видео је како путем два мађарска војника терају цивиле, Србе са Пејићевих салаша. Отишао је до њих и на мађарском језику убедио војнике да ослободе цивиле што је породици на крају рата такође „узето за добро”. Јоханов тата се из рата вратио тек 1948. пошто је у Македонији учествовао у чишћењу терена од заостатака квислиншких чета.
- У једној од наших кућа налазила се управа логора којим је управљала једна жена - Сремица. Кажу да се истицала по суровости. У логору је умирало дневно од 30 до 50 људи. У почетку су мртве сахрањивали у крипте старих гробова једне на друге док их не би потпуно напунили. После тога су копали масовне гробнице. Шездесетих година двадесетог века гробље је потпуно сравњено са земљом - прича Јохан који је до пензионисања 2001. радио у Архиву Војводине па отуд и његова посвећеност детаљима из историје Бачког Јарка и његове породице. Због компликованог презимена, његове комшије, колонисти из Босне - прозвали су га Јоца Шваба, а и данас га тако ословљавају на улици.
Јохан Валрабенштајн превео је и објавио монографију о Бачком Јарку са немачког на српски. Монографија је први пут штампана 1937. поводом 150 година досељавања Немаца и настанка села. После рата у Немачкој је урађено репринт издање у којем су додата сећања Георга Хауга, Михаела Шмита и Виљама Хајнца о томе како су изгледали последњи дани у селу и повлачење из Бачке према Аустрији и Немачкој на јесен 1944.
Књига сликовито описује различите обичаје и догађаје из живота села: свадбе, крштења, кризмања, прва причест, свињокоље, жетву, брање кукуруза, бербу брожђа, Божић, Ускрс и Духове... Аутори монографије живописно читаоцу дочаравају сцене из револуције 1848-1849. када је 31. августа 1848. цело село изгорело у једном дану. Све куће, у то време покривене трском, претворене су згаришта - остала је нетакнута само црква. Мештани су у кућама оставили пуне таване жита и штале са стоком - све је уништено и они су наредне две године живели од милостиње становника суседних села код којих су се клонили - Малог Кера (Бачког Доброг Поља), Торже (Савиног Села), Шова (Равног села) и Врбаса.
Посебно су драматично описани последњи дани у селу у јесен 1944.
“Дошло је до слома немачког фронта на Истоку, руске армије су се приближавале па су власти позивале становништво да бежи. У септембру су пристигле прве колоне избеглица из Ердеља и Баната па је ваљало припремити се за одлазак. Увече 6. октобра стигла је наредба о евакуацији. Састао се Месни одбор а дечаци су увече у 10 отишли да сваку кућу обавесте да ујутро сва кола (запреге) буду натоварена и спремна за полазак. Пошто су сви мушкарци сем стараца били у рату, паковање кола су обављала деца по мраку јер струје није било и било је наређено замрачење. У суботу 7. октобра ујутро кренула је прва колона од 290 кола, а у недељу 8. октобра и друга. Стока је одвезана и пуштена у двориште, у валове насута вода и храна. Са цркве су о?екивала звона и свирале оргуље. Само што су кола напустила село пожурили су Темеринци и са свих страна покупили готово све”, пише у свом сећању Виљам Хајнц.
„Када је колона кренула последњи пут су се огласила црквена звона а Јарак је остао обасјан јесењим сунцем. Они који су остали имали су бесану ноћ, многи су ишли од куће до куће и одвезивали стоку која је остала везана. Из Темерина су већ пристигли први пљачкаши: слушкиње и слуге су вредно купили све што се могло. Истина, наше комшије са околних салаша, Срби, нису учествовали у томе. Следећег дана кренула је колона од 140 кола, у њој и 14 трактора који су вукли по 6-8 кола а трећег дана (у понедељак) камионима немачке војске место су напустили сви који нису имали друге могућности. Укупно је отишло 440 кола са око 1.000 коња. У селу је остављено све у редовном стању, ништа није уништено: плодови, живи и мртви инвентар, намирнице, све...”
Роберт Чобан
