Каже да је 1930. годиште, живо се сећа рата. „Усташе су 1943. хтеле да минирају торањ као што су то урадиле са свим црквама одавде до Купинова али је мој отац отишао у немачку команду у Инђију. Ту је успео да убеди команданта да спречи минирање торња па је он сачуван!”, прича 92-годишњи Павле и позива нас да попијемо са њим пиво испред продавнице...
Крњешевци се први пут помињу као насељено место још 1713. Визитациона комисија Карловачке митрополије у свом извештају од 1750 -1751. забележила је да Крњешевци имају 30 домова и да је црква грађена од дрвета. За исту цркву визитатори су 1766. дали и годину градње - 1748. Из старе цркве сачувана је икона са представом Недреманог ока (данас у Галерији Матице српске у Новом Саду), рад непознатог зографа из 1730. С обзиром на то да је црква саграђена тек 1748. предпоставља се да је између 1713. и 1748. постојала је и привремена богомоља, а да је икона Недреманог ока купљена од неке старије цркве из најближе околине.
Данашњи Храм Благовештења Пресвете Богородице у Крњешевцима у улици Војачка бр. 2 саграђен је од тврдог материјала у класицистичком стилу почетком треће деценије 19. века. Општина у Крњешевцима је 29. марта 1820. закључила уговор са војно зидарским мајстором из Петроварадина Карлом Каскијем за грађење цркве. Мајстор је добио да са својим помоћником и „ханглагером“ изведе зидарски, као и тесарски посао. За покривање крова требало је да припреми 13.838 комада црепа и 40 комада слемењака, потребне летве, шиндру и ексере. Каски је био дужан да се стара и о другим мајсторима, који су учествовали у изградњи цркве – столару, бравару, стаклару, ковачу, лимару и фарбару. Морао је да сагради цркву у временском року од две године, а за свој посао дао је гаранцију од три године. Уколико би се десила нека грешка приликом зидања био је обавезан да је о свом трошку поправи. Општина се обавезала да прибави грађевински материјал – цигле, креч, песак. За овај посао договорено је да се мајстору плати 7.600 гулдена, у бечкој валути и то у шест рата, а у пропорцији са његовим радом.
Преко пута цркве налази се споменик посвећен мештанима погинулим у Другом светском рату. У борбама за ослобођење земље од фашизма тада је погинуло 23 борца из овог места. Споменик је дело вајара Јана Ступавског из Старе Пазове а подигнут је 1982. Направљен је од бетона, димензије 2,5 х 3,5 м. Има двојну симболику један део представља откос а други део револуцију: лево је падање симбол покошених тј. погинулих бораца против фашизма, а други, десни део је симбол револуције који стреми према висинама и бољем сутра.
За порекло назива села Крњешевци везује се легенда о три брата. Отац је делио имања на три сина. Један се звао Шимо (Шимановци), други Угро (Угриновци) а трећи Крњо (Крњешевци). Трећи син је од оца добио посед данашњих Крњешеваца, који су по њему добили данашње име. Током Другог светског рата село је страдало од усташа. Место је водовод добило 1989. Према попису из 2011. Крњешевци су имали 845 становника.
Напуштамо Крњешевце и територију општине Стара Пазова, прелазимо преко надвожњака који премошћује ауто-пут и свој поход кроз општину Пећинци започињемо у Шимановцима. Ту нас у центру села дочекују Љубица Бошковић, предузимљива директорка Туристичке организације Пећинаца и Владимир Шарић, директор локалног клуба шахиста и председник Енигматског савеза Србије. Пошто издајемо велики број различитих енигматских магазина а Владимира интересују бројне теме из историје, разговору никад краја.
Према ономе што смо до сада видели у Војводини, најлепше уређена гимназија налази се у Бачком Петровцу, најлепше уређене просторије Месне заједнице у Војки а најуређенија основна школа - у Шимановцима.
Милана Падежанин, помоћник директора Основне школе „Душан Јерковић Уча” са поносом нам показује зграду. Традиција школства у Шимановцима дуга је више од два века. Прва српска школа изграђена је и почела са радом 1775.
Зграда Комуналне народне школе саграђена је 1871. и имала је две учионице, а налазила се на месту садашње школе. Садашња школска зграда саграђена је 1964. године и носила је име Основна школа „Бранко Радичевић“ Шимановци све до 1978. када је променила назив и од тада носи име Основна школа „Душан Јерковић Уча“.
Фискултурна сала и санитарни чвор изграђени су 1970. а исте године школа у Шимановцима постаје матична школа са подручним школама у Дечу, Карловчићу и Сремским Михаљевцима, од које су две потпуне основне школе у Дечу и Карловчићу, а у Сремским Михаљевцима настава се одвија од првог до четвртог разреда. Након завршеног четвртог разреда деца из Сремских Михаљеваца путују у школу у Карловчић која је удаљена 4 км ђачким аутобусом.
Матична школа има 8 учионица са класичном опремом и могућношћу коришћења графоскопа и видео бима. Једна учионица је опремљена као кабинет за информатику и на располагању је свим ученицима и наставницима. Уз школску зграду смештена је и фискултурна сала која је добро опремљена, а постоје и спортски терени за мали фудбал, кошарку и рукомет који се налазе у склопу школског дворишта. Школа је реновирана током школске 2015/2016.
У ходнику школе стоје фотографије деце која су били ђаци генерације. Међу њима је и фотографија Александра Мандића, садашњег председника Месне заједнице Шимановци који је био ђак генерације 2002/2003. У нас доста редак пример меритократије, да неко ко је био ђак генерације, двадесет година касније буде први човек села.
Верује се да су Шимановци добили име по личном имену Шишмана Првог, који је очигледно био у вези с Угрином Чаком, владарем Горњег Срема у 14. веку. Први пут се помињу 1385. Према попису из 1910. у селу је живело 2.002 становника.
По завршетку Другог светског рата Шимановци су били у саставу земунског среза да би 1955. била формирана општина која је припала срезу Стара Пазова. Потом су припали срезу Сремска Митровица, а укидањем срезова су укључени у општину Пећинци. Шимановци се налазе на 25. километара од Београда и само 10. километара од међународног аеродрома Никола Тесла. Убрзани развој је започео формирањем индустријских зона у којима су бројне домаће и стране компаније изградиле своје погоне. Данас у Шимановцима има 50 фабрика са 3.200 запослених. Број становника на пописима од 1948. до 2011. порастао је са 1.888 на 3.480 па су тако постали већи од општинског седишта - Пећинаца.
Храм посвећен Светом Николи у Шимановцима саграђен је у првој половини 19. века. Љубазни свештеник Жељко Кретић родом је из села Забрђе у општини Котор Варош у Босни. Од 1992. прешао је у Сремску епархију а свештеник у Шимановцима је већ 25 година - од 1997. Прича нам како је торањ цркве миниран 1943. јер је мештанима служио као осматрачница са које су могли да опазе приближавање усташких или немачких трупа. Минирање је обављено прилично стручно, тако да остатак храма није оштећен. Црква без торња била је нека врста „заштитног знака” Шимановаца пуних 60 година. Торањ је комплетно реновниран тек 2005.
Иконостас шимановачке цркве из 1814. рад је карловачког дрворезбара Марка Вујатовића. Доминантна биљна декорација, карактеристична за његову радионицу, прекрива иконостасну конструкцију најчешће у виду лозе или олисталих гранчица. Иконе је 1822. године извео Константин Лекић, сликар класицистичког стилског опредељења, у сарадњи са златарем Димитријем Лазаревићем. На улазу у цркву налази се отирач са добродошлицом на енглеском језику. Двориште цркве је лепо уређено са уредно подшишаном травом, пуно цвећа и бистом Владике Николаја Велимировића.
У Шимановцима је прошлог лета отворена Завичајна кућа, простор који је осмишљен да буде место окупљања мештана Шимановаца, али и простор у којем посетиоци са свих страна света могу да се упознају са овим селом.
Идеја о оснивању Завичајне куће Шимановци потекла је од неформалне групе грађана „Волимо Шимановце“, коју је прихватила Месна заједница Шимановци и реализовала је уз подршку Општине Пећинци.
У Завичајној кући у Шимановцима одмах примећујем серију сјајних црно-белих форографија које тематизују живот на војвођанском селу. Аутор радова је Слободан Чавић из Шимановаца. На међународном такмичењу Вицторy Цирцуит 2022, на изложбама уметничких фотографија више од 200 аутора из целог света, фотограф Слободан Чавић добио је Плаву значку од Светске организације за уметничку фотографију ФИАП и тако званично проглашен за најбољег уметничког фотографа интернационалног такмичења.
Претходних година то признање је добило неколико заљубљеника у уметничку фотографију из Србије, а Чавићу је то одличје утолико драже јер је стигло баш када је наступио у име Фото клуба “Шимановци”. Тако су Шимановци постали познати широм света, не само као стециште бројних мултинационалних компанија, већ и по врхунским фотографијама изузетне уметничке вредности.
Нешто касније у канцеларији Туристичке организације Пећинаца, пијемо кафу са Слободаном, он ми поклања своју импресивну монографију и каже како тај свет војвођанског села који он својим објективном овековечује нестаје из дана у дан па тим пре има мисију да остави за собом сведочанство једног времена.
На отварању Завичајне куће представљене су и две књиге – монографија „Шимановци“ и фотомонографија „Моја земља“.
Аутор монографије Шимановци је Александар Ђорђевић.
Међу познатим житељима Шимановаца је и Мирко Ђорђевић (1938-2014) писац и преводилац који је рођен у Броду код Црне Траве али је живео у овом сремачком селу. Ту су још и Јова Чавић, један од пионира авијације код нас; Фрања Офнер, новинар, ратни репортер, политичар и дипломата, један од организатора пуча 27. марта 1941; Ђорђе Ђурђевић, оперски певач и директор Опере и балета Народног позоришта у Београду и многи други...
Роберт Чобан
