Стеван Јарић, пензионисани полицајац из Накова, у својој кући у Улици Здравка Челара направио је дирљиви музеј југоносталгије и детињства своје четири ћерке. Стеван је скупљао меморабилије везане за Југославију, грбове Југославије и појединачних социјалистичких република, Титове слике, новчанице... Онда је како се која република одвајала скидао њихове грбове, оставио је само СР Србију и СР Црну Гору. Данас му је каже жао. Вели да је све те грбове нашао на сметлишту Средње милицијске школе у Земуну. Стеван, од пре годину дана удовац, живи са једном ћерком, остале три га са унуцима често посећују. У његовом “музеју” омаж детињству Стеванових ћерки представљују плишани медведи које су оне како би порасле одбацивале а њему је било жао да их се реши... Попили смо по ракију и на крају сјајан микс сока од цвекле и малине. Дирљива прича једне дивне породице какве је данас могуће срести само у малим местима попут Накова.
Настављамо даље и избијамо на бициклистичку стазу која од Кикинде преко Накова води до саме границе са Румунијом а која је реализована из ИПА пројекта “Унапређење повезаности Баната”. Скрећемо десно како би стигли до граничног прелаза. Успут пролазимо поред Основне школе Петар Кочић која се налази у раскошној предратној вили.
Село Наково настало је крајем 18. века и једно је од ретких чисто немачких села која након Другог светског рата нису променила име.
1782. ова област долази у посед браће Кристифора и Кирила Нако, трговаца грчко-цинцарског порекла из данашње Македоније. Како би обезбедили радну снагу на свом поседу подижу 50 кућа 1784. и насељавају их становништвом мађарског порекла. Већ 1790. нови талас колониста стиже у село. Овог пута, ради се о 176 немачких породица са укупно 706 чланова. Укупна популација Накова 1793. била је 1.054 становника, већином Немаца са незнатним бројем Француза.
Након Првог светског рата 1918. село улази у састав новобразоване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Други светски рат (1941-1944) Наково проводи под окупацијом Немачке и локалном немачком управом.
На интернету сам пронашао фотографију немачке цркве у Накову која је срушена одмах после рата а била је по висини одмах иза “катедрале” у Новом Саду и цркве у Бачкој Тополи.
На улазу у Кикинду из правца Накова као да пролазимо времеплов славне прошлости овог града од које су данас остале само крхотине. Са десне стране је Руско гробље на којем су сахрањени Бели Руси који су између два рата у већем броју живели у Кикинди. Теретни депо Железничке станице делује као кулиса за снимање хорор филмова са хиљадама квадрата напуштеног простора. Спектакуларна зграда Царине у којој се поред Управе царина сместило и неколико приватних фирми као и десетак станара - запуштена је преко сваке мере.
Великокикиндски парни млин је основан 1862. а данашња зграда “Дамфила” је саграђена 1869. Покретна моћ му је била 1.200 коњских снага, док је имао велики експортни млин, капацитета 12 вагона пшенице дневно, крупачки млин, капацитета 1/2 вагона, сушницу кукуруза, капацитета до 15 вагона и млин од 15 вагона дневно који меље на ујам. Великокикиндски парни млин је тада производио осам врста брашна, гриз, крмно брашно, мекиње, кукурузно брашно и прекрупу.
Кикиндски млин је временом мењао свој назив да би од 1920. радио као “Банатски млин”. Након другог светског рата млин носи име “Угљеша Терзин” и коначно 1992. године добија данашњи назив “Кикиндски млин”. У приватизацији припао је компанији “Агрокор” хрватског тајкуна Анте Тодорића.
Након ручка у етно-ресторану у друштву Јасмине Миланков из Туристичке организације Кикинде и Лидије Милашиновић, директорке Народног музеја у овом граду - одлазимо на последњу станицу наше данашње туре - Дворац Маврокордато или оно што је од њега остало.
Када скренете са пута Кикинда - Банатска Топола на макадамску стазу од чијих “коцкица” су данас остали само трагови, стижете до пољане на којој се налази десетак кошница и ту се тек сакривен коровом и жбуњем назире оно што је некада био Дворац Маврокордато.
Летњиковац Маврокордато саградио је руски Кнез Георгије Димитријевич Маврокордато, а данас је ово имање познато у Кикинди као „Јовановићев салаш “.
Кнез Георгије Димитријевич Маврокордато рођен је у Одеси 1881. године, у имућној и у свету веома раширеној и познатој породици Маврокордато. За њега сам чуо када смо пре две године у Одеси изнајмили стан, испоставило се баш у згради која је 1907. грађена за њега и која је у Гинисову књигу рекорда ушла као “зграда са најдужим балконом на свету”.
Како наводи Ана Живић, инжењерка хортикултуре из Кикинде,
породица Маврокордато имала је велику политичку улогу у Грчкој, Турској, Молдавској и Влашкој кнежевини као и велике заслуге за Царевину Русију. Георгије је по завршетку студија на Петровградском универзитету био постављен за секретара царског генералног конзулата у Будимпешти. За време свог боравка у Будимпешти оженио се са Катарином Јовановић, кћерком сенатора Стевана Јовановића из Хајдучице. Њена мајка Олга Јовановић, била је кћерка Лазара Дунђерског и власница данас познатог дворца у Хајдучици. Олгина рођена сестра била је Ленка Дунђерски којој је Лаза Костић написао песму…
Георгије Димитријевич Маврокордато двадесетих година двадесетог века подигао је на свом имању „Дубоко“ летњиковац који се својом лепотом мерио са најлепшим дворцима из тог доба. Имање се налазило на територији Велике Кикинде. Данас постоји још увек, са десне стране пута према Банатској Тополи. Дворац је био подигнут у неокласицистичком стилу и по изгледу је подсећао највише на дворац Дунђерских у Челареву. Имао је елементе барока и представљао фантастични склоп стилова. На врху централног дела налазила се купола, архитектонски елемент барока, који се може видети и на дворцу Маврокордато у Одеси.
Кнез је преминуо 1939. године у Београду. Није имао наследнике. Руска емиграција тада је изгубила великог добротвора и осведоченог пријатеља, који је све своје снаге жртвовао добротворној делатности. На кнежевој сахрани присуствовали су бројни изасланици краља и министри. Кнегиња Катарина умрла је у Београду 1968. Након кнежеве смрти, у току и за време другог светског рата, имање, врт и летњиковац су одузети и аграрном реформом након Другог светског рата припали пољопривредном предузећу „Галад“. До 1970. у летњиковцу је била управна зграда, па је он делимично и одржаван. Врт око летњиковца је почео да губи на својој лепоти. Након што је управна зграда исељена, дворац су почели да руше грађани и користе његову грађу за своје потребе. Деведесетих година двадесетог века био је присутан централни део дворца. 1989. у летњиковцу је снимљен филм у коме игра Жарко Лаушевић под називом „ Атоски вртови“. Крајем двадесетог века, дворац је потпуно срушен. Данас постоје само четири стуба, забат и део темеља, који су потпуно зарасли у коров.
Некадашњи парк изузетне лепоте постао је густа и непроходна шума али је пре неколико година - посечен иако је престављао врло битну зелену површину за општину Кикинда, као једну од најмање пошумљених области у региону…
Враћајући се из Дворца Маврокордато дошли смо до женског Манастира Св. Тројице у Кикинди.
Манастир је подигнут 1887. за време владавине цара Фрање Јосифа као задужбина Меланије Николић, рођене Гачић (према неким изворима Гајчић или Гаичић) која је са родбином и сахрањена у цркви. Меланија Николић рођ. Гачић (1829 - 1912), позната по надимку Лепа Мела, једна је од најпознатијих, најзначајнијих и најзанимљивијих Кикинђанки друге половине 19. и почетка 20. века. Ктиторка је Манастира Свете Тројице у Кикинди, у којем је поред 300 јутара земље завештала и салаш и кућу. Њено завештање је после Другог светског рата, као и већина сличних објеката, национализовано.
Дуг и контроверзан живот Меланије Николић - Гачић (савременици веле да је била прилично слободног понашања за ондашње норме) описала је и документовала Александра Белош у Биографији Меланије Николић - Гачић, у издању Народног музеја Кикинда.
Поред монахиња у манастиру је од недавно и умировљени Милешевски владика Филарет, пријатељ са студија актуелног Банатског владике Никанора који му је допусто да пензионерске дане проводи овде.
Роберт Чобан
