Власници имају и малу производњу занатског пива “Бирче” које смо имали прилике да пробамо на фестивалу “Черевићвил” који се организује неколико пута годишње на локалној пијаци.
Чим се из правца Сусека спустите у Нештин, дочекује вас импозантни споменик партизанима погинулим у НОБ-у и жртавама фашизма. Од њега је на Фрушкој гори већи само споменик “Слобода” на Иришком венцу.
Четрнаестог октобра 1941, на дан Покрова Пресвете Богородице, усташка чета из Илока уз помоћ појединих лојалних мештана из Нештина извршила је масовна убиства у селу. Православни храм је тих година претрпео оштећења, а у том периоду убијено укупно 144 житеља овог фрушкогорског места.
Поред споменика налази се и сидро као и табла која открива да је овде у Нештину формирана прва партизанска Морнаричка чета на Дунаву која је обезбеђивала комуникацију учесника НОБ између Срема и Бачке. Са своје две цркве, православном и католичком, ушореним кућама изнад којих су виногради и бакама које седе пред капијом, Нештин изгледа као да га је “написао” Стеван Сремац.
Српска православна црква Св. Козме и Дамјана у Нештину је подигнута до 1793. и има статус споменика културе од великог значаја. Иконостас је резбарио Марко Гавриловић са сином Арсенијем Марковићем 1772. а осликао га је Теодор Крачун 1773. Он је насликао и иконе Крунисање Богородице и Богородица са Христом, као и икону Светог Јована Златоустог са архијерејског трона. Икону са Богородичиног трона насликао је и потписао јереј Рафаило Милорадовић 1724. Три иконе Станоја Поповића сачуване су са старог нештинског иконостаса из 1741. царске двери су насликане средином 18. века, а певничке иконе и северне двери, као и празничне иконе, сликао је Стефан Гавриловић 1800.
Чудотворна икона Пресвете Богородице нештинске, спада у ред најпознатијих сузоточивих икона, чије је сликање јереј Рафаило Милорадовић из Бачке Паланке завршио 14. јуна 1724. године, за породицу Рашковић.
Овај иконописац је о свом послу оставио натпис на полеђини иконе у коме истиче невоље које су проистекле око сликања. Како сликар сам каже “и да сам знао каква е зла даска не би нигдар узео пословати”. Посао је ипак успешно привео крају, тако да на завршетку записа истиче “али се пригоди по срећи те ће бити икона”. Овај натпис је редак и драгоцен извор који потврђује да се у току прве половине 18. века и у Карловачкој митрополији сачувало веровање у “добре” и “зле даске”. Сигурно да су се перипетије око настанка иконе усекле у колективно сећање парохијана нештинске црквене општине, али њен углед је порастао тек након две деценије, када се огласила као чудотворица.
Икона је први пут проплакала 8. септембра 1753. и точила је сузе наредна четири дана, а била је у власништву угледне породице Рашковића, која се преселила у Срем из Сјенице у време Велике сеобе под пећким патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем 1690. Следеће јесени, из Богородичине иконе у нештинској парохијској цркви су поново потекле сузе, о чему се сазнало и у самом митрополијском средишту.
Римокатоличка Црква Свете Ане у Нештину грађена је средином 19. века а у протеклих 30 година два пута је била паљена. Током првог пожара био је запаљен олтар, док је другог пута 2011. ватра захватила већи део цркве. Уз помоћ тадашњег локалног жупника Марка Лончара, верника и многих донатора, црква је реновирана и она је данас у добром стању…
-Ова кућа је празна, ова до ње исто, и ова исто... - причају ми две баке једине житељке улице тик уз православну цркву у Нештину. Кажу да је село почело нагло да назадује од како је остало одсечено границом. Наиме, Нештин и Визић у Срему припадају општини Бачка Паланка у Бачкој па деца која иду у школу и радници на посао - морају да носе пасоше јер је између њих гранични прелаз у Илоку. Према последњем попису из 2011. било је 794 становника, сада их, кажу мештани, не преспава више од 500 у Нештину.
У селу се налази и тзв. Сремска кућа изграђена још давне 1743. Држава је ову кућу откупила од породице Савић због чега се она назива и Савићева кућа. Сремска кућа се води као споменик културе од изузетног значаја за Републику Србију зато што се у њој веродостојно може видети како су живели војвођански Срби у 18. веку. Први утисак који ова кућа оставља је да се пре два и по века живело много боље него што се мисли...
На изласку из Нештина, затичемо бетонске антитенковске препреке постављене ту 1999. када се очекивала копнена инвазија трупа НАТО. Локално удружење винограда и воћара осликало их је живим мотивима па више не симболизују претњу ратом као у моменту када су ту постављене.
- Нема струје у целом селу од јуче у 11 увече! - каже продавачица у полумраку радње у Визићу у којој смо купили воду. После 12 сати без струје, флаше су срећом још биле хладне.
Предња гума ми је била мекана, један од мештана ми је препоручио да одем у прву кућу до цркве. Домаћин је, иако није било струје, упалио трактор и компресор на њему и за пар секунди ми допумпао гуму.
Према попису из 2011. у Визићу било је 270 становника. Мештани кажу да на наредном попису не очекују да буде више од 200.
На тешке и крваве дане Другог светског рата подсећа и споменик у центру села са именима погинулих бораца и жртава фашизма.
У селу се налази и православна црква, саграђена 1822. Посвећена је Чуду Светог Архангела Михаила (19. септембар), што је и уједно и сеоска слава. Занимљиво је да чеони улаз у цркву зазидан и да су остала само једна врата са стране кроз која је могуће да се уђе у храм.
Од Визића до Ердевика води 8 км пута кроз шуму, посутог туцаником. Део стазе иде поред језера Мохарач. Природа је прелепа, околина језера се лепо одржава, нема смећа што је, иначе, чест случај на оваквим локацијама..
Улазимо у Ердевик кроз тзв. “Словачки крај”, кроз Улицу Чмеликову. Словаци се у Ердевику окупљају у две цркве - Словачкој евангелистичкој и Баптистичкој цркви. У овој првој звонила су звона када смо дошли, каже жена коју смо затекли, звоне за сахрану.
Верници Баптистичке цркве су пре четири године прославила 90 година њеног постојања у Ердевику. На Фејсбук страници цркве нашао сам фотографије са једног крштења из 2019.
У Масариковој, још једној од улица које, због већинске популације мештани зову “улица Словака”, живи Катарина Кунчак, власница пансиона “Кети”.
- Словака има у свакој улици, иако је ово веома мало место, из којег, нажалост, одлази све више људи због веома лоше економске ситуације - каже Кети, али и поред такве ситуације додаје да никада није недостајало слоге, поштовања и љубави. -То што постоје такве улице, не значи да се мештани различитих националности у овом малом месту не друже, напротив.
Српска православна црква у Ердевику је посвећена Светом Николи а подигнута је 1804. Иконостасна резбарија из 1806. рад је Јоанеса Лашока и Сигисмунда Егермана. За сликану декорацију олтарске преграде ангажован је 1817. Георгије Бакаловић, који је аутор и зидних слика у олтару. Остале партије на зидовима осликао је Јован Недељковић 1829. За разлику од већине цркава у војвођанским селима које су изван богослужења закључане (свештеници се жале да се доста краде последњих година), ова је била отворена и било је право задовољство обићи је.
У широкој централној улици у Ердевику, можда једној од пространијих у Војводини, поред импресивног дрвореда у налази се римокатоличка Црква Цветог Михаела која има врло занимљиву и богату историју.
У цркви је посебно наглашен „немачки дух“, јер је пре Првог светског рата Ердевик био мања варошица која је претежно била насељена немачким и мађарским становништвом. После Другог светског рата Немци одлазе из Ердевика и у њему остају Мађари, а потом се полако досељавају Хрвати из Славоније и околних места. За време распада Југославије, деведесетих година, из Ердевика одлазе многи Хрвати, а Мађари протеклих десет година такође напуштају село користећи ЕУ пасоше…
Црква Светог Михаела у Ердевику је 1993. године страдала када је један пијани гост суседног кафића гађао запаљивим метком који је изазвао пожар у торњу. Захваљујући донацијама из Немачке, цркви је данас враћен стари сјај, открио је пре пар године за медије Лацика Вали који већ 20 година ради као звонар.
Према последњем попису из 2011. у Ердевику је живело 2.736 становника. Ћаскамо са мештанима у локалном кафићу док нам се пуне батерије на телефонима, кажу да не верују да у овом моменту више од 2.000 људи живи у селу.
У центру места налази се велики споменик партизанима погинулим у НОБ и жртвама фашизма. На њему речи Јове Јовановића Змаја: “Ти гробови нису раке, већ колевка нових поколења!”. Ту је и табло са фотографијама 15 малих матураната који су ове године завршили 8. разред Основне школе Сава Шумановић у Ердевику.
На путу ка Нештину, пролазимо кроз Сусек о којем сам писао раније на овом месту. У улици која носи име Друм, на самом изласку из Сусека на Нештину, испред куће занимљива табла: “Момак за женидбу, питати у дворишту!”. Нисмо стали да се распитамо да ли је реч о духовитој поруци неког сусечког дерана или пак последњем покушају неких очајних родитеља да ожене сина, сремачког “старог момка”.
Изван села налази се Винарија Ердевик коју је 1826. основао гроф италијанског порекла Ливије Одескалки. Грб породице Одескалки и данас је званични симбол Ердевика. Касније је винарија постала друштвени комбинат, када је поред подрума направљен и олимпијски базен који тренутно није у употреби али нови власници планирају да га обнове. На једном од зидова Титова црно-бела фотографија са дописаном поруком: “Само вас посматрам!”
Винарија Ердевик је десеткована у првој приватизацији 2004. када је тадашњим власницима, фирми касније убијеног Антуна Станаја - служила само као погранична “база” за шверц цигарета. У то време је из великих више од једног века старих буради извучено сво вино и остављена су празна да се расуше и униште! Још један тужан призор нашег транзицијског немара према вековима чуваној индустријској баштини. Данас је Винарија Ердевик у саставу МК Групе вођена искусном руком Ђорђа Стојшића из мале “гаражне” винарије “Шишато” - са огромним потенцијалом да постане прворазредна туристичка атракција овог дела Европе!
Роберт Чобан
