Добили ратници свих дугиних боја прилику да се напуцавају куглицама боје у негдањој Титовој вили, односно здању које су градски главари последњих деценија користили као репрезентативни објекат, а од пре готово деценије простору изнајмљеном туристичко-угоститељским посленицима.
Али, тај објекат, који сад обичном грађанству, осим пејтбола, може приуштити тек пиће у хладу бујног парка, мањ’ ако се неко одлучи за гостопримство каквом већем друштву за чије благоутробије може и кухиња да проради, има предисторију која памти и времена спахијска и великашка. Док су племство и господа сматрали за облигацију да имају и летњиковце уподобљене њиховом статусу и имиџу, у околини тад пребогатог Сомбора никле су десетине каштела. Од барона Редла, преко Семзи од Кајмунке до баснословно богатих Фернбаха, али и „домаћих” Павловића, Ковача и иних, стизали су на адресе архитеката и декоратера најнеобичнији захтеви.
Аграрна реформа у Краљевини СХС и припајање Војводине матици Србији означили су почетак пропасти тих велелепних здања, али богатих људи је и даље било па се прешло на градњу нешто скромнијих вила. Тако је у непосредној близини Сомбора средином тридесетих година прошлог века никла и репрезентативна вила, власништво угледне породице Кризманић. Заједљивац би их данас карактерисао као локалне „Топаловиће” јер су богатство и углед стекли у погребном предузећу „Конкордија”. Ако се и тад неко спрдао с делатношћу Кризманићевих, сигурно им то никад није и лично рекао, јер је кад-тад постајао њихова „муштерија”. Смештена у лепом арборетуму, та вила је, за разлику од осталих каштела, преживела и соц-револуцију, и то у више него добром стању.
Наиме, док су остали каштели препуштани на употребу колхозима, вила Кризманића је након национализације постала власништво општине, па су на њу право полагали „одговорни другови”, забринути над судбином радника, сељака и поштене интелигенције. Као што се то радило и у другим градовима тадашње СФРЈ, прелепа грађевина је добила назив Титова вила, тек за случај ако предмету бриге одговорних другова падне на памет да се заинтересују ко користи тај реликт буржујске декаденције.
Мада највећа љубичица ових простора никада није ни „примирисала” тој вили (приликом једине посете Сомбору 1969. тек је махнуо десетинама хиљада „верника” с балкона Жупаније), носила је његово име све донедавно. Како су се времена променила, дошла ова демократија која собом носи и незгодна питања, општински оци су решили да вилу изнајме. Потпуно ју је реновирао закупац па је десетак година представљала један од „најбахатијих” смештајних капацитета у широј околини.
Након реновирања, вила, која је добила име „Тамара”, имала је свега осам лежаја и прелепу застакљену терасу. која и данас може послужити за разноразне пригодне скупове да би и обични смртници могли уживати у благодетима негдањих другова. И то је потрајало само десетак година, па сад они жељни адреналина, све кријући се из сламнатих роло-бала и стежући у рукама пејнтбол „свијетло оружје”, развијају ратничке инстинкте или усавршавају тим билдинг. Наследнике Кризманића ионако одавно нико ни и не спомиње.
Милић Миљеновић
