Царство љутих чили сосева Раденка – Раше Пељина из Стапара

Наизглед је било неколико чињеница против одлуке Раденка Пељина да се, у пензионерској доколици, посвети узгоју супер-љутих чили папричица и прављењу ферментисаних сосова од плодова биљака карактеристичних за тропске области са помало застрашујућим именима које заправо оличавају висок степен садржаја капсаицина, природног хемијског молекула који „пали“ било које ткиво са којим дође у додир и ствара осећај печења.
cil 6
Фото: Приватна архива

Каролину рипер, тринидад моругу, пеперикс, хабанеро... Раша у својој башти у Стапару, селу мирних људи, сади, ферментише и у, као и сваки „отров“ , мале, укусно дизајниране бочице пакује пензионисани инжењер противпожарне заштите, као да није цео живот посветио гашењу, већ распламсавању пожара. Додуше гурманског, али опет...

- Заправо је све почело кад ми је један колега са посла, иначе велики гурман, донео из Хрватске бочицу ферментисаног љутог соса од чили папричица, и тако... кроз причу дођемо до тога да што не бих ја у мојој великој башти пробао да узгојим чили папричице и направио неки прелив од њих – прича Раша.

Били су то, готово случајни, почеци онога што је израсло линију производа „Папарас“, својеврсни бренд када је овај егзотични додатак јелима у питању:

– Не, нема везе са паприкашем на шта већина наших људи одмах помисли, већ се ради о акронимима нашег презимена и имена моје деце Александра и Александре, супруге Росе и наравно...нашег Стапара – кроз смех ће Раша.

Он појашњава нама неукима да војвођански свет ипак преферира сушену папричицу, љуту хоргошку, у котлићу каквог паприкаша, пре него кап или највише две соса који на амбалажи има „Великог косача“ као својеврсно упозорење о каквој љутини се ради.


Може и у кантијупола

Љуте чили папричице су заправо вишегодишње биљке, па за њихов успешни узгој није неопходно имати веће површине, односно башту или врт.

- Можете на интернету пронаћи одличан расад, купите баштенску земљу, хумус и можете посадити било коју чили паприку у велику канту, као на пример оне од боје, чувене „јуполке“. Нешто је теже почети од семена које може да се нешто јефтиније наручи преко „Алиекспреса“, пошто је у почетку неопходна далеко већа контрола влажности, температуре и светла – савет је Рашин за сладокусце који би желели и да се сами огледају у узгоју тропских љутих папричица и њених деривата.


Фото: Приватна архива

- Сосови су направљени од чили папричица које су у највећем броју случајева пореклом из тропских крајева, па је најтеже заправо направити расад, мада данас има одличних произвођача који расад шаљу и постекспресом, па свако може да се опроба са овом биљном врстом. Битно је обезбедити довољно високе температуре, влажност и довољно светла, па су ме моји Стапарци, због употребе оних специјалних лампи које емитују љубичасто светло које је најближе сунчевој у инкубатору који сам направио сам за узгој расада, завитлавали да сам се под старе дане дао у узгој марихуане, да сам баштован са Јовањице – шали се и сам на свој рачун Раденко, који мада Стапарац давнином, за дивно чудо, нема ниједан „шпицнамен“, тако уобичајен за становнике овог села.

Док припрема башту за прихват расада Раденко нам по­јаш­њава да у прављењу разнобојних сосова користи чили папричице, по Гинису, светске рекордере у љутини као што су каролина рипер или нешто, врло условно речено „блажу“ тринидад моругу и жути хабанеро, па и безазлени халапењо чији ферментисани сос могу да користе и деца.

- Званични рекордер по љутини је управо каролина рипер који има преко два и по милиона сковила, међународних јединица љутине, мада су се појавили и хибриди са преко три милиона сковила као што је пеперикс, који додуше још увек није уврштен у званичну књигу Гинисових рекорда – појашњава нам Раша ранг листу „отрова“ спакованих у мале плодове чили папричица. – Кад се већ направи расад, који ја узгајам само за свој упроизводњу, чили паприке се релативно лако гаје у отвореној башти, али само ако имате среће да није претерано кишно и прохладно лето, као што је било оно прошло. Прави кунст је ипак прерада, пошто се ја не бавим кувањем већ ферментисањем, што траје неколико месеци током којих готово свакодневно морате да надзирете те хемисјке процесе како не би дошло до кварења соса.

Од свега што нам је диванио запамтили смо само то да било какав додир коже, а не дај Боже служокоже, са љутом стапарском шпецијом може да буде више него непријатан.

- Ту не помажу обичне латекс рукавице, пошто љутина продре кроз њих, па се морају користити оне нитрилне уз обавезну употребу заштитних наочара. Случајно сам прошле године у једном моменту додирнуо сос рукама на којима нисам имао рукавице и то је искуство које сам запамтио за цео живот. Такво печење никад у животу нисам осетио, а то је трајало данима... - вредно је искуство пензинисаног противпожарца. 

Ипак, у недостатку храбрости да „на суво“ пробамо макар да помиришемо љуте сосове као што су „Папрас“, или „ Бисну Шокицу“ не тако давни промотивни пројекат Пељина који је осмислио за УГ „Подунав“ из Бачког Моноштора, па и најновији производ под именом „Весела салашарка“ чија се појава на тржишту тек очекује, примећујемо да финални производ краси занимљив дизајн.

- За то је заслужан син Александар, који у Београду ради као дизајнер за једну компанију, док је за промоцију на интернету задужена ћерка Александра, која је такође у стоном Београду где ради у том, нама старијим потпуно нејасном, свету ИТ индустрије. Дакле, може се рећи да је ово хоби којим се бави цела породица, пелцовали се од оца – смеје се Раденко Пељин-Раша. – Само знате како је, баба је увек на крај реда, па морам да чекам да обаве своје сталне послове да бих добио нове налепнице – стрпљиво ће стапарски противпожарац који је у пензији постао гурманска „паликућа“.

Милић Миљеновић

EUR/RSD 117.5626
Најновије вести