Дневник у селу необичног назива: Деч

Некада су сви путеви у Срему водили кроз Деч, село у општини Пећинци; макар тако тврде његови мештани, који се осећају скрајнуто откако су изграђене нове трасе које заобилазе већину оближњих села.
ф
Фото: Дневник/В. Фифа

Из одређених разлога чак више не добијају ни дневну штампу, међу којима је и наш лист „Дневник” који су Дечани редовно читали, па смо ове недеље одлучили да их посетимо главом и брадом, и точковима.

И негде између прича о Дечу каквог памте и Деча какав им је потребан, стекли смо утисак да важећи трендови одлазака и стагнирања не иду оним обилазним путевима, те нису успели да заобиђу ни то село. Млади већ у тинејyерским данима одлазе да се школују у Београду, па најчешће тамо и остају, док они који су решили да пусте корење у свом крају немају другог избора осим да се баве пољопривредом или запосле у некој од фабрика у околним местима.

– Људи се овде баве класичном земљорадњом, сеју кукуруз, пшеницу и соју, неки узгајају парадајз и паприку, док је сточарство у опадању – каже председник Савета месне заједнице Деч, илити председник села, Живота Гајић, звани Жића.

Фото: Дневник/В. Фифа
Деч, како истичу мештани, има много лепих успомена. Највећи и најлепши Дом културе у целом јужном Срему запамћен је по биоскопским пројекцијама које су се организовале бар двапут недељно, као и игранке, на које су долазили и из околних места

Осим што нема више Дечана који би могли да покрену своје место, проблем је и што имају доста оних који живе у селу, али су пријављени у Београду. Узимајући у обзир званичну статистику, то значи да нема ни довољно мештана да би свакодневно имали лекара у Дому здравља.

Фото: Дневник/В. Фифа

Кад си мали, не мучи те свет правила и одраслих

Староседелац Деча Пера Стефановић своје село најрадије памти из периода кад је био дете јер, како каже, тад је имао све, а приде „нит’ бриге нит’ памети”. Како су се времена мењала, свет одраслих га је одвукао на другу страну, те је 43 године „газио асфалт и жуљао волан” као ауто-превозник, након чега је доживео да има пензију непуних 17.000 динара.

– Деч је изузетак, ништа ти овде не дозвољавају – прича чика Пера, ког смо затекли у центру села како се и по кишном дану дружи с комшијама. – И пијачарима су почели да бране да долазе, па сам се бунио. Дирају људе који нам доносе храну, а не дирају оне који продају крпе... И ја сад треба да идем до Пећинаца за килу купуса. Кажу да раде на црно! Па, омогућите им да раде како треба. Овај човек је из Војке, хвала му што уопште хоће да дође код нас и донесе нам храну. И њега тера нека мука, шта мислите како му је кад дође зима, па зебе ту, под том надстрешницом?


Фото: Дневник/В. Фифа

– А и народ се променио, постајо је чудан, сваком нешто фали, свако хоће да му угодите, свако има неку замерку – истиче председница Удружења жена „Веселице” Верица Видицки. – У реду, прихватамо замерке, али дођите да помогнете, да се нешто дешава. Најлакше је критиковати, а нико неће да допринесе. Такође, имамо мало заинтересоване омладине, коју ни нема ко да организује.

Људи се овде баве класичном земљорадњом, сеју кукуруз, пшеницу и соју, неки узгајају парадајз и паприку, док је сточарство у опадању – каже председник Савета месне заједнице Деч, илити председник села, Живота Гајић, звани Жића

Њихов Деч, како истичу, има много лепих успомена. Највећи и најлепши Дом културе у целом јужном Срему запамћен је по биоскопским пројекцијама које су се организовале бар двапут недељно, као и игранке, на које су долазили и из околних места.

Фото: Дневник/В. Фифа

– Желимо да вратимо нашу младеж, да знају шта се некад дешавало, а све то и родитељи треба да пренесу својој деци – прича Верица Видицки, тужна што јој се село само наједном угасило. – Ми смо и суботом ишли у школу, била је радна. Понесеш мотику, лопату, метлу и чистиш око школе, радиш на њиви, па онда зарадиш и имаш да одеш и на екскурзију...

Фото: Дневник/В. Фифа

И баш зато што су све најважније објекте у селу градили сами мештани, више су их ценили и одржавали. Данас, ако не успеју да се у Општини изборе за неки пројекат, или ако им „не капне” по која донација, руке су им везане, а услови постају гори.


На метар штрудле, бар две киле љубави

Удружење жена „Веселице” има свој гурмански бренд – домаће ситне колаче, домаћи хлеб и, оно што је најкарактеристичније, штрудлу дуга један метар! О укусима наведеног не можемо да судимо јер нисмо пробали, али колико слатко причају о тој храни, не сумњамо да је изврсна.

– Има један састојак, али нећу вам рећи који – враголаста је председница Удружења Верица Видицки, појашњавајући да штрудлу пече у тепсији у пекари јер не постоји други начин да читав метар колача буде у комаду. – Користим један производ који се стави кад развучем тесто, па тек онда иде мак. У мојој штрудли има мало теста, а више фила. Кад год је правим, правим је с великом љубављу јер знам да ће јој се свако дивити!


– Основна школа „Душан Јерковић Уча” добила је парно грејање захваљујући једном мом бившем ученику, Ђорђу Петковићу, који живи у Америци – наводи некадашња наставница српскохрватског језика Милица Стојковић. – Рецимо, стара школа била је на месту нове, то је била партизанска школа. Међутим, да би истерали Немце, запалили су је и на тим темељима су направили нову и ту сам кренула у трећи разред. У старом Дому здравља, који је био на месту данашњег, била је једна учионица и ту сам ишла у други разред.

Последњих година се пак највише радило на уређењу цркве, Дома културе, школе, водоводу и гасификацији, за шта су остали само још прикључци, а у плану је да се крене у изградњу канализације, капеле и пута од Шимановаца до Купинова, управо оне трасе која је некад била далеко прометнија него данас.

Леа Радловачки

Nekoizmase
08.11.2020 • 14:28
Kad bi neko taj dom kulture sredio ponovo za decu, da imaju gde prško zime da treniraju. Nekad je bio najbolji dom, a sad je prazan neiskoriscen prostor. A deca osudjena da zimi ne treniraju!
Dečanka
08.11.2020 • 23:46
Država je kriva za sve
NS
09.11.2020 • 20:14
Jel' komentator Novosađanin iz Deča?
Goga
09.11.2020 • 22:20
Lepe uspomene me vežu za Deč,obilazila sam sa majkom prijatelje u glavnoj ulici,mislim da su se zvali Vida i Žika,mislim da nisu imali dece.I tako su nas lepo dočekivali.Iako smo mi živeli u N.Pazovi,isto je Srem,al mi je Deč ostao u srcu kao pravo Sremsko selo.Posebno čerupanje gusaka,onda mi je bilo simpatično,kad se goveda i svinje vraćaju sa paše,pa svako zna gde mu je kuća.To je cela široka ulica bila puna stoke.Čak sam u skorije vreme razmišljala da tražim kuću za starost.
EUR/RSD 117.5723
Најновије вести