– Иланџа је некад била велико место, имала је три пароха, па је један Илијевић део својих парохијана одвео у новонасталу Црепају, а и Врачев Гај је делимично настао од Иланџе – хвали нам се поносни Лала и члан Савета месне заједнице Иланџа Срђан Војнов. – Први писани подаци датирају из 1385. године, када се живело у земуницама. Тада су овде биле четири породице, односно четири презимена, а једно и данас постоји, Јованов. То презиме је остало до данашњих дана, мада не знамо да ли су то ти преци...
А сам назив села, зашто је настао и како – мистерија је и даље. Али, што је најбитније, Иланџа је мењала име тек толико колико је требало превести је на мађарски језик. Или је, по Црњанском, добила „ч” уместо „џ”.
– Не знам кад се најбоље живело. Ја сам та генерација коју су ухватили сви ратови и кризе. Имам два учешћа у рату и све је било нормално: како сваки Лала добровољно и иде у војску, два га вуку, а тројица туку, тако сам и ја био мобилисан два пута по 96 дана – присећа се Војнов, испијајући слатку црну кафу јер му је живот, тврди, и даље горак. – Нисам запамтио неко благостање у животу. Пре рата сам био дете, а кад сам стасао, то су већ биле инфлације које смо сви преживљавали. Можда су у моје време најбоље биле девојке...
Ипак, као и многи млади Иланџани, у којем год времену одрастали, одлучио је да остане у свом родном селу и да се бави пољопривредом. А има и тога да га је љубав према садашњој супрузи задржала...
– Завршио сам школу, четири године сам живео у Вршцу, али никад нисам видео себе у граду – присећа се наш саговорник. – Дуго сам играо фудбал, до 35. године, и био сам у Трећој лиги. А волео сам овце и почео сам с њима у тим блесавим временима, да бисмо данас имали око 120 грла цигаје јер ја сам једна велика паорска душа. Не мрзим туђе, али волим своје. Мислим да смо изгубили свој идентитет као народ јер прихватамо све туђе.
Закључана школска врата обрадовала су многе ђаке, који изненадни распут проводе махом на улици, где смо и затекли тројац у потрази за забавом – Љиљу, њеног млађег брата Илију и другара Николу. Кажу да се у Иланџи добро живи, никад им није досадно, а кад су видели наше возило с натписом „Дневник”, уплашили су се да немамо неке везе са школом...
– Има овде слатких дечака, али моја сипамтија је Никола из Новог Козјака – искрена је једанаестогодишња Љиља, која нам спомиње своју, разуме се, симпатију. – Сад сам четврти разред. Нисам понављала, него нисам учила па сам испала, а сад добро учим. Кад одрастем, била бих нешто као овај човек с фото-апаратом или учитељица.
Осим оваца, држи и око 70 крава, а доскоро је имао и 40 бикова. Ради и 200 ланаца земље, а сигуран је у то да ће све то имати ко да наследи – два сина.
– Иланџа је место које у општини Алибунар још некако и живи. Доста омладине је остало на очевини, дедовини... Имамо фирму „Биогас”, пољопривредна предузећа, задруге и омладина је остала. Али, младима треба створити услове за егзистенцију јер, ако млад човек има пара, није му далеко ни Вршац, ни Београд, ни Панчево – објашњава иланџански Лала.
Једна од младих душа, које не могу да замисле живот ван свог села, јесте потпредседник месне заједнице Иланџа Горан Субин, који тврди да нигде није као код куће.
– Прво, тај мир који имаш овде, немаш нигде. Изађеш у двориште, чујеш птице, одеш на њиву, радиш на ледини, мирно, равно, чујеш само трактор како „тк-тк-тк-тк” ради – дочарава нам Субин, а и ми, банатски „дођоши” са села у Новом Саду, носталгично слушамо и замишљамо каква је привилегија остати у свом атару. – Скоро смо у Дому културе отворили биоскоп и пуштамо само нове домаће филмове. Треба да средимо стрељану и куглану, траке нам нису добре. А што се тиче спорта, имамо фудбал и балет.
Будући да се многи баве пољопривредом, могу да бирају шта ће да узгајају, у зависности од тога у којем атару имају земљиште. Ако су „изнад” Иланџе, где је тло песковито и боље, ту саде све житарице, док је „испод” села тешка ритска црница која је погоднија за соју. Последњих година уљана репица осваја њиве, док их шећерна репа у потпуности напушта.
– Некад је свака кућа имала винограде, а сад је све то пропало – говори са сетом Војнов, свестан тога да време све гази уколико се не прате сви трендови битни за узгајање. – Зато у селу имамо око 900 крава, што је импозантан број и ти људи се претежно баве млечним говедарством.
Па тако и кад се наједи, из било којег разлога, наш саговорник оде код оваца или зајаше неког од својих липицанера и све му буде лепо. А, вала, кад су домаћини Фијакеријаде, и остали имају прилику да уживају у тој аутентичној војвођанској вожњи.
Леа Радловачки
Фото: С. Шушњевић
