Тако су, уместо заглављени у атарском блату, мештани углавном били заглављени у кућама или канцеларијама, зависи како се ко у животу снашао, па је тако и нама преостало да се зарад свог посла сналазимо и довијамо у овом месту како знамо и умемо. И можемо.
Тако су меланхолија и неко необично сивило освојили Степановићево и наизглед оборили село које носи име по непокосивом војводи, а од малобројних мештана чујемо да киша није једини кривац што од око 2.100 људи једва нађосмо њих неколико.
- Ко може себи да приушти да купи стан у Новом Саду и да тамо живи, тако и уради, а остали који нам одлазе углавном иду у Аустрију, Немачку па тамо или решавају папире или на три месеца чувају бабе, малтеришу, крече - прича нам матичарка из Месне канцеларије Степановићево Весна Рончевић, присећајући се како је некада и она имала више посла. - Ми немамо овде ресторане, па се млади углавном венчавају у граду, што разумем, желе да имају леп амбијент. Од почетка године имала сам десет венчања, а овде се узимају они који немају много новца, па дође њих десетак, или ако је нешто хитно, због папира, ако путују у иностранство или је беба на путу. У сваком случају, свако има своју муку.
Неко би помислио да близина града може да допринесе околним селима тако што се људи неће одсељавати, али ако неко живи у Степановићеву, а треба му бар сат времена вожње приградским аутобусом до Новог Сада да би отишао на посао, онда је и разумљива одлука да себи уштеде протраћено време у саобраћају.
- Има и оних који путују на посао, њих тридесетак рецимо, али неко ко може да приушти себи да купи стан и да не путује, тако и уради. Ја сам путовала за град, знам шта је, мораш устајати раније, у путу дневно проведеш три сата. Било би нам лакше да направе пут од Танкосићева у Кисачу па до нас, јер сваки аутобус иде донде па се враћа до центра Кисача и онда овамо... Било би добро и кад бисмо имали и више линија, нарочито викендом, јер тад као да смо одсечени од света - појашњава нам Рончевић и додаје да је било чак и речи да ће добити прикључак на аутопут, што би, између осталог, можа створило прилику за изградњу индустријске зоне, привукло неке инвеститоре, а самим тим и задржало младе у селу.
Ко има воље и могућности, ништа није далеко
Упркос тмурном дану, центар Степановића је ипак направио шаролику слику захваљујући цвећарици која ради кад је сезона продаје одређених врста биља. Власници су задовољни послом како ферцера, а за само село кажу да се доста променило од периода кад су били деца.
- Променило се много, пре свега доста је младих отишло одавде, а мене је задржала баш љубав према селу, једноставно не волим град и нисам се покајао - каже нам Милош Комар, ког смо затекли како уноси цвеће у радњицу да се не би натопило кишом и изломило на ветру. - Имамо овде све што нам је потребно за живот. Близу смо граду, аутобуска веза је одлична, а имамо све што имају и они тамо. Искрено, не видим ни једну ману што смо близу Новог Сада, једино то да се тамо више ствари дешава, за децу је већа могућност него код нас, јер у Степановићеву имамо фолклор, yудо, фудбал и то је то, можда још неке секције у школи, а у граду је избор већи. Али, некоме ко с Насеља иде до центра, временски му треба скоро исто колико и нама. Само је питање ко колико има времена и воље, али и могућости...
С друге стране, добра је ствар што им сада граде брзу пругу, чемо се мештани Степановићева и те како радују, будући да су одувек били редовни путници.
- Оно што је нама свима најважније јесте да смо добили канализацију и пречистач, и све добро функционише - задовољна је наша саговорница. - Средили су нам Дом културе и сад чекамо да га напуне и да почне да се користи. Проширили су нам Улицу Солунских добровољаца и сад кола могу да се мимоилазе. Такође, озелењавају нам место, направили су ново дечје игралиште у дворишту вртића.
И, без обзира на то колико живот на овако неком месту има предности, Рончевић наглашава да све то јесте лепо, али да мора много да се ради - у башти, дворишту, испред куће, у кући... и све то мимо радног времена.
- Има оних који су из града дошли овде, купили кућу, нису се снашли и сад хоће да је продају и да се врате. Ја кажем да је живот на селу чиста љубав! А као што волим да ми је испред куће лепо и чисто, тако волим и овде на улици и није ме срамота што почистим, покупим смеће и средим тротоар - каже матичарка, тврдећи да јој је у Степановићеву најлепши вртић јер врви од деце која су живот и дају најбољу енергију селу.
Текст и фото:
Леа Радловачки
