У детаље дочарава како се силно друже, још силније праве котлиће, роштиљ ил’ обрћу ражањ, забављају се уз боћање, шах ил’ карте, па тако сваког викенда, а и кад је црвено слово усред радних дана. - Одемо на игралиште, нема ту славља, дођеш, бациш хиљаду динара, скупи се двадесетак људи, купимо прасе, један спреми ватру, други иде по пиће, боћање цели дан, ако је киша, играмо карте, шах ил’ нешто. Фазон целе приче је да људи буду заједно! Шта је проблематике данашњице? Ова справа од телефона, што свак’ пиљи у њега, не можеш без телефона, а с њим је још горе. Дугачак је дан овде... Ја сам устао јутрос у пола 4.
И, ето како ми стичемо утисак да је Банатско Вишњићево заборављено парче овоземаљског раја, али превасходно за млађе генерације које данас беже од „досадних“ села без потенцијала.
- Добро, немамо кафане, доктор нам долази средом, поштар по потреби - набраја наш саговорник, најискренији заљубљених у своје место. - Волим ово село, сав овај рад, стоку, овакав живот, овај народ. Ја причам сељачки, ипак сам ја човек из народа.
Нема се шта замерити овом младом човеку из народа, гостопримство је било, вала, на нивоу и то читавог села, јер смо га препешачили скоро уздуж и попреко. А ма колико се чинило да су две улице „у крст“ лако и брзо „препешачљиве“, грдно се вара. Јер, има се штошта успут видети и забележити. У првој тури такве шетње упознали смо се са дудом старим равно 90 година, а који је посадио тадашњи учитељ у основној школи Ненко Антић свом сину првенцу Мирославу, званом Мика. Наслућивали су и Ненко и Мика да ће их дуд наџивети, али нису тада могли знати да ће се о њему, као и њима двојици, заувек причати. Чува упорно некадашњу основну школу, која се о себи стара исто колико и дуд о себи, она, пак, чува некадашњи дух образовања, кроз дах пустоши, и спрема се да дочека неку ситну шминку како би угостила спомен собичак, посвећен онима који су тај објекат и изградили.
Живот из снова, богу иза ногу у Банату
- Зашто сте дошли у ово благостање - пита нас непознати мештанин Банатског Вишњићева, док у ’ладовини седи на клупи испред радње, пије сок и започиње разговор јер зна да му је суђено да тог преподнева размени коју с новинарима „Дневника“.
Сазнајемо, додуше тек на крају дивана, да се мештанин, који практично то и није, зове Жељко Новаковић и да је родом из Модриче, да се доселио у Банатско Вишњићево токо деведесетих, али да сад живи у Новом Саду. Лети проводи више времена ту на селу, јер се бави пољопривредом, а узгаја и шипак од ког прави пекмез и продаје у селу и околини. Али и сваке године оде у Немачку на месец-два, одради посао, заради годишњу плату, врати се у Србију у којој може себи да угоди да усред маја, преподне, пије Пепси од 55 динара у миру, тишини, тамо негде богу иза ногу у Банату. Па, како да му човек не позавиди?
-Вишњићево се географски није много променило, али народа нема - вели Жељко, присећајући се колико је некад имао комшија, сада их толико у читавој улици нема. - Раније је у две-три куће овде и у једној прекопута било 45 људи, кренеш на кошарку и да одлепиш, свима „добар дан, добар дан, добар дан“, па се увече враћаш и опет све исто, „добро вече, добро вече, добро вече“... Сад више тога нема. Али, занимљиво нам је овде да седимо, Нови Сад је баш постао напоран.
- Али, село нам је чисто, мирно, има нас 132 на спавању, кад је петак вече, па до недеље поподне, буде нас и око 200 - наглашава Новаковић, већ смишљајући план дружења за викенд који следи. - Наша деца од вртића па до средње школе иду у Крајишник, а онда у Сечањ или Зрењанин. А велики нам је проблем превоз, немамо никакав контакт са својом општином, а тамо нам је све везано. Аутобус имамо само преко Сечња до Зрењанина. Без кола си овде заробљен, без обзира што је Крајишник на пет километара одавде. Овде су све мала паорска домаћинства која живе и полако нестају...
Можда баш зато постоји новокомпонована легенда да, ко се напије воде у Банатском Вишњићеву, ту и остаје. Шта ти је сеоски маркетинг...
- То ти је, у преводу, кад мушко купи кућу, женско се уда - дочарава нам Никола и опет нас враћа на тему хране. - Тако је, овде се све врти око хране и на ражњу, и код нас се и дан данас добро једе и добро пије, и нико се никад није преречио, потукао, врата су отворена свима. Сви су сити и одморни. Савршено функционишемо, свесни смо да сами не можемо ништа, а један са другим можемо све. Зато смо и основали омладинско удружење „Орлови рано лете / Пијани орао“ и просек година свих чланова је 26. Ми смо и организовали прошле године обележавање стогодишњице села. Све то је било уз помоћ општина Житиште и Сечањ, донатора, али највише се захваљујем људима из села, комшијама, пријатељима и другарима који су помогли да се то све обележи. Успели смо!
Леа Радловачки
