Ништа чудно јер, осим што село мање-више изгледа онако како га памтимо из школских дана, приде нас дочекује „газда” места – како данас млади кажу „ортак из краја” – па присећања тек навиру.
– За сад имам све у Торку, посао ми је близу, породица ми је ту, до града (Зрењанина) се иде бар двапут недељно, то је сигурно – упућује нас председник Савета МЗ Торак Василе Рошу, те таман сазнајемо где је њега живот навео за све ове године. – Углавном свако ко је одавде и румунске је националности, иде у Темишвар на студије, али се враћа. Искрено, ја сам ишао тамо да бих се вратио овде...
Има нечег поетичног у тој изјави, са којом се и сами можемо поистоветити, те користити је као мантру док се жеље не обистине, а до тада – па, не преостаје нам ништа друго него да уживамо у лепом априлском дану у лепом румунском селу у средњем Банату. Кроз разговор смо се присетили дружења, турнира, сеоских слава које су нас окупљале, ни не слутећи тада да ће с нашим одласком и све наведено отићи скоро у заборав. Данас се такви скупови, намењени и млађим и старијим генерацијама, организују кад се има новца и воље, док су редовније манифестације оне које су у међувремену настале, попут гулашијаде и гастрономског фестивала „Тајне бакине кухиње” коју организује Удружење жена „Банаћанке”.
– Сад, нажалост, немамо никаквих спортова. Кад смо реактивирали фудбалски клуб, играло се три сезоне, а онда нисмо могли више да се скупимо. Кад причамо о тим турнирима у малом фудбалу, неке улице су имале и по две екипе, сад не можеш да скупиш пет играча из две улице. Притом, деца су незаинтересована, ем неће да играју, ем немају везе са спортом – каже Рошу, и наводи нас да се по стоти пут замислимо, кад се и како кренуло овим путем...
Ипак, како планирају, желели би да ове године направе славу села током које би наступао „неки прави певач”, не би ли им дошло што више људи и омогућило да као Месна заједница мало и зараде. Међутим, како би привукли туристе током целе године, не морају да чекају на август и сеоску славу, али би морали да искористе сав потенцијал који имају а у који се улаже – бициклистичку стазу која води уз канал Бегеј од Темишвара до Зрењанина, потом етнографски музеј, односно Музеј румунске културе, као и у етно Банатску кућу, док не треба заборавити ни на уређени рибњак Риболовачког удружења „Лињак”.
– Од кафића имамо само хамбургерију овде у центру и кафе „Паук” ка Банатском Вишњићеву. Прича се да ће отворити као неки кафић, мало више фенси да буде, па ћемо видети – наводи наш саговорник, набројивши да зато имају четири радње, и оно по чему је село познато, четири силоса и четири цркве!
Како се Торак састоји од Великог и Малог Торка, те сваки крај, логично, има своју румунску православну цркву од почетка, недавно је изграђена и српска православна, будући да је село насељавано српским живљем из Босне још од Другог светског рата. А кад је реч о четвртој цркви – дрвеној, у оквиру Банатске куће, она је такође активна, али је, кажу, намењена свима.
– Рецимо, имамо енормно много празних кућа – додаје секретар МЗ Торак Сорин Петровић, напомињући да је највећи проблем тај што многи њихови мештани већ одавно живе по иностранству, а у међувремену нису решили оставинске расправе, па куће практично немају власника, те не могу ни да се продају, а нико не може да им забрани да се сруше саме од себе. – Не постоји механизам како да то решимо, а нико не плаћа порез... Неки су од тих празних плацева направили воћњак или њиву, нема од тога неке зараде, али нема ни крша и лома, јер, пазите, те куће падају на тротоар, прави се yунгла у дворишту, настањују се животиње... Нису безобразне цене, нема ту шта, или су куће које вреде или које не вреде, а оне су од 4.000 евра па навише.
Текст и фото: Леа Радловачки
