Између осталог, да буде директор Новинско-издавачког предузећа „Дневник“, сам пише литерарна дела, али и процењује туђа, стекне у каратеу црни појаса 5. дан, постане тренер првог разреда и интернационални судија, председникује ресорним савезом Југославије од 1988. до 1992, када је наша репрезентација остварила најбоље резултате у својој дотадашњој историји, те да још увек трчи маратоне, с много млађима од себе.
Као круну једног од својих многих интелектуалних интересовања недавно је објавио и студију „Српска народна филозофија“.
– Умеју народне умотворине да буде страст за размишљањем и неодољиво подстичу дух на саморазговор и дијалог с оштроуминим прецима – објашњава др Радош. – Јесте филозофија моја професија, али заједно с њом, руку подруку, ишли су и продукти народне мисли, као драго предачко наслеђе, стицано у кући и ван ње, међу сродницима, пријатељима, комшијама, кумовима. Много тога сазнавао сам од златоустих стараца и смерних и памтљивих старица, те других оданих чувара традиције. Највише сам их налазио међу онима које је одњихала „камена колијевка“, или, пак, воде порекло из крајева источне и старе Херцеговине, неисцрпног мајдана мудрости. Некима су родитељи били савременици Вука Караyића, други нешто млађи, али су сви изворно преносили својим потомцима умеће живљења и размишљања. Зато су оне у свом усменом изворном облику опстале до данас. Онако како су их они мени изговарали, тако сам их бележио, тек на крају упоредио са старовремским Вуковим записима и установио изузетно мала неподударања.
Рецензент, угледни новосадски универзитетски професор др Славко Гордић, констатује да је Радош у књизи правио и веома умесне паралеле између мудрости својих горштака, често сведених на кратке пословице, и филозофских система неких од највећих умова у историји људске цивилизације, од Аристотела до Карла Јасперса, Ернста Блоха и Агнеш Хелер.
Истина, није професор морао далеко да путује јер је његова родна Гајдобра, пре рата већински немачко насеље, након колонизације 1945. постала највеће херцеговачко изван прапостојбине. А добио је својевремено и егзактну научну потврду да је врцав дух његових земљака често упакован у здраво тело.
– Радећи предано и страствено своја антропрометријска истраживања широм Југославије, професор Живојин Гавриловић из Новог Сада обрео се једном 1969. и у нашем селу – сећа се др Радош. – Неколико људи које је најпре срео, стиснули су његов динамометар и бројчани показатељи су били близу или равни резултатима веслача – чланова државне репрезентације. Иначе, од свих спортиста веслачи имају најснажније шаке. Али, када је Никола Граховац, који је већ имао 45 година, инструмент узео у своју десницу, он је – пукао. И након поновног доласка и експеримента, динамометар није издржао. Професор одушевљено узвикну:
– Никола, ви сте најјачи човек у Југославији!
– Нисам, јачи је мој брат у Херцеговини – скромно му је одговорио Никола.
М. Суџум
