Постављен је код Аде, а трошкови демонтаже и транспорта од града дародавца до ушћа Великог бачког канала у Тису, остали су Бечеју и Новом Бечеју. Тако је дуг неке претходне власти постао терет актуелне.
У то време две општине нису имале око 18 милиона динара за допрему поклона, па су се задужиле 2002. године код Покрајинског секретаријата за финансије. Како је две године касније договорено да мост премости Тису код Аде, то је било логично да ова општина преузме и све обавезе. Мост је 2010. године свечано отворен, а поменуту дуг није враћан, па је недавно добио епилог у Привредном апелационом суду Нови Сад. Вредност дуга са каматама и судским трошковима достигла је износ од око 63 милиона динара, а дели се на три једнака дела. Обавезу да врате позајмицу имају општине Бечеј и Нови Бечеј, односно Дирекција за изградњу општине Бечеј као носилац посла. Имајући у виду да је последњи потписник дуга из 2002. године у поступку ликвидације, Бачванима је у тал припало да врате два, а Банаћанима један део.
Дуг се, јасно је, мора вратити, међутим, ваља имати у виду да су, по договору из 2004. године, обавезу враћања дуга преузеле и општине Ада и Чока, чије је атаре мост спајао. Из ове две средине тврде да је био договор с Покрајинском владом да ће, кад се види да ће мост бити готов, покрајински органи донети ослобађајуће решење и на себе преузети трошкове демонтаже и транспорта као свој удео у градњи моста. Очигледно да до тога није дошло и Привредни апелациони суд је донео већ поменуту пресуду.
Ваља подсетити да је мост из Филшхофена 16 година премошћавао Дунав у његовом горњем току и понуђен је Новом Саду као солидарност за срушене мостове у овом граду. Међутим, његових око 250 метара дужине није било довољно да споје две новосадске обале Дунава, па је поклон понуђен Бечејцима, како би их спојио, на само четири километра раздаљине. Лепо замишљено, али не и остварено. Убрзо се прочуло да је мост прекратак да премости Тису код два Бечеја, па је из тог разлога понуђен Ади да их приближи Падеју и даље Кикинди.
Много се шпекулисало око тога зашто су Бечејци, стварно, поклон мост препустили Ађанима, али до дан данас нису дата истинита објашњења. Најближи истини су они који тврде да су тада обе општине водили људи, сами ће се препознати, којима није било стало до напретка својих средина или су се уплашили бројних обавеза које претходе изградњи капиталног објекта. Било како било, два Бечеја су и даље остала на раздаљини од петнаестак километара, а актуелна ситуација око враћања дуга од 63 милиона динара их је још више удаљила.
Ту се не завршава комшијска прича, пошто је Општина Бечеј тужила Општину Ада и очекује да ће судски органи донети једину исправну одлуку да дуг врати она средина која има користи од њега. У овом тренутку Покрајински секретаријат за финансије је постигао договор с представницима актуелне бечејске власти да се дуг, од нешто преко 40 милиона динара, врати у четири једнаке рате од 2019. до 2022. године.
В. Јанков
