Из те заоставштине дворци су најмаркантније сведочанство, имају статус културног добра, а они који су порушени остали су само у причама и на старим фотографијама.
Дворци који су порушени, ништа мање нису били вредни од сачуваних, који су иако уживају неки вид заштите као споменици културе, више постали терет друштву, него што од њих у оваквом стању има користи.
- За рушење некадашњих велелепних двораца какви су били породице Киш у Елемиру, Чекоњића на српско-румунској граници код Жомбоља и других, не можемо баш кривити само комунисте и њихову власт после Другог светског рата. На подручју средњег Баната многи дворци су порушени између два светска рата, а мотиви су били различити. Неки су куповани па нажалост разграђивани због продаје грађевинског материјала. Међутим, некада се запитам, какви би они били данас да су и сачувани и постоје. Можда би били у рушевном стању, као и ови сачувани, само би имали још већи терет. Много више двораца има на румунској страни, много велелепнијих и архитектонски раскошнијих, тако да проблема у истом банатском миљеу има и с друге стране границе – каже Којичић.
Банат са обе стране српско-румунске границе је некада био исти географски, културолошки и у другим особеностима неомеђен. У Румунији су ипак више учинили и рестаурирали доста двораца, док је на нашој страни изгледа било лакше дворце порушити него их сачувати и одржавати, а онима који су се нашли на самој граници, није било спаса. Тако је дворац Чито грофа Андрије Чекоњића, један од најмонументалнијих у овом делу Баната, срушен до темеља и од њега скоро ништа није остало.
У Новом Милошеву, где су велелепне племићке дворце имали два брата Лајош и Ласло Карачоњи, неславну судбину доживело је здање Лајоша Карачоњија од Беодре грађено половином 19.века.
Време градње није тачно утврђено, али се зна да је племић Лајош Карачоњи од Беодре ( како се тада звао део садашњег Новог Милошева), по пројекту архитекте Јожефа Пана отмени дворац саградио у стилу класицизма. Налазио се у Беодри на месту садашњих улица Јована Поповића и Штросмајерове. Од некадашње раскоши дворца украшене најмодерније за то доба, остала је једино статуа лава. Испред трема дворца са обе стране степеништа у мермеру биле су фигуре лавова са крунама. Дворац је срушен 1932. године, а сачувана је једна фигура крунисаног лава, која сада украшава улаз у музеј “Котарка”.
Већи део Лајошовог имања наследник Еуген Јене Карачоњи испарцелисао је и продао у периоду нод 1905. до 1911. године, док је мањи део имања са дворцем 1903. године купио Фрања Мерлак, последњи власник који је и допринео да се здање разгради. Када је 1932. године покренута парница пред Међународним судом у Хагу за повраћај имовине бившим велепоседницима, између осталог и породици Карачоњи, Мерлак је одлучио да дворац поруши и прода материјал, а поред већ поменутог лава о некадашњем дворцу још сведоче делови ограде и стубова, такође и неколико пожутелих фотографија.
У Елемиру у стилу класицизма дворац племићке породице Киш грађен је 1795. године, а порушен 1936. На битисање породице Киш, драгоцено је сведочанство у штиву “Властелинство Елемир” из пера Бориса Павлова (1923-2002) објављеном 2003. године у Зрењанину, које потсећа на време када је јерменски трговац Исак Киш 1781. године купио 16.000 јутара земље у југозападном делу елемирског атара. Пре тога богати трговац је купио имање Итебеј, па је заједно са Елемиром имао 40.000 јутара земље, исплативши благајни бечког двора 643.750 форинти. Када су га високи чиновници на бечком двору питали колико има грла рогате стоке на имању, Киш је одговорио, да им не може тачно рећи, него да зна “да стоку чува близу 11.000 паса”! Велелепни дворац је подигао са сином Агоштоном, а дворац је био средиште многих културних и политичких збивања у ондашњој Торонталској жупанији. Ерне Киш, син Агоштона Киша и Ане Богдановић, је рођен 14. јуна 1799. године у Темишвару, показао са као успешан војсковођа и непоколебљиви револуционар, јер је 1848. био међу вођама револуције у Мађарској, а након њеног гушења погубљен је са још неколицином револуционара у Араду 5. октобра 1849.
Дворац породице Киш је заузимао централно место у Доњем Елемиру, на коме се данас налази насеље под именом Каштел. Након смрти Ернеа Киша дворац и имање су прешли у руке његових ћерки Аугусте Бобор и Розалије Данијел и успешно се развијао до њихове смрти почетком 20. века, да би неславно завршио рушењем.
Племићке породице у овом делу Баната одржавале су кумовске и пријатељске везе. Тако је већ помињани Лајош Карачоњи од Беодре био венчани кум Аугустини, ћерки Ернеа Киша, а породица Киш је била у сродству са породицом Дамаскин, а неговала је и велико пријатељство са породицом Лазар из Ерчке. У Елемиру је постојао и дворац баронске породице Боборм који је грађен у стилу класицизма у првој половини 19.века, али је порушен 1970.
У Новом Бечеју је почетком 20. века у стилу сецесије дворац саградио Елемер Шојмош, потомак племићке породице Хаyимихаљо-Шишањи, али је порушен почетком 80-тих година прошлог века. На том месту у Новом бечеју се сада налази Дом здравља. На подурчју новобечејске општине, у којој је опстало пет двораца са неизвесном судбином. У месту Бочар опстала су два здања Хертеленди-Бајић и Хертеленди-Бајер, а за трећи дворац који је био у власништву Кароља Хертелендија, једног од изданака племићке породице Хертеленди, нема сачуваних података, па је права енигма за стручњаке који се баве овим сегментом градитељског наслеђа властелинских породица. Изграђен је у стилу класицизма највероватније почетком 19.века, у архивима нема веродостојних података, скица, ни фотографија, али да је постојао сведочанство постоји на мапи Бочара из 1906. године, са које је нестао.
На подручју средњег Баната многи властелински дворци збрисани су са лица земље услед различитих друштвених и економско-политичких околности. Највише их је порушено, или боље речи разграђено у периоду између два светска рата и након 1945. године. Раскошно грађени, имали су у себи доста цигала и осталог грађевинског материјала којег је фалило у послератним годинама.
За дворац Каракаш зна се да је постојао код Конака, да је грађен у другој половини 19.века у стилу класицизма. Заводу за заштиту споменика културе у Зрењанину непознато је ко је био први власник, располажу са фотографијама, а зна се да је здање порушено након Другог светског рата.
У банатском миљеу у стилу романтизма дворац Чито изградио је 1869. године гроф Андрија Чекоњић. Дворац се налазио скоро на самој српско-румунској граници код Жомбоља, па је 1937. године порушен. У Банатском Двору су сачувани остаци остаци дворца Рогендорф-Чекоњић. Првобитни дворац саградио је Роберт Рогендроф 1837.године, али је касније доспео у посед грофа Андрије Чекоњића, па је реновиран и прошириван. У периоду између два светска рата највећи део дворца је срушен, посебно део који је првобитно саграђен Рогендорфа. Половином прошлог века остатак дворца је постао седиште пољопривредне задруге, тренутно нема намену, али „ужива“ статус претходне заштите.
М. Митровић
