Према речима Звонка Копистинског из Сремске Митровице, којег смо затекли у намештању штапова, у последње време риба слабије „гризе“ те је за четири дана која је провео на језеру у бараци на обали коју је саградио са тројицом пријатеља, једва видео понеку рибу.
- Забацујем по цео дан, али нешто неће... Сви који долазимо овде редовно на пецање примећујемо последњих пар година да рибе има све мање и чини се да служба Националног парка под чијом надлежношћу је језеро слабије порибљава него раније што је велика штета јер је Мохарач језеро једно од најбољих локација за пецање у Срему и на Фрушкој гори... – јада се Звонко, иначе бивши комерцијалиста у „Матрозу“, на своје пецарошке муке.
Према његовим речима за амбијент на језеру, мир и цистоћу се не може пожалити, али је како каже рибљи фонд знатно смањен у односу на ранији период.
- Има ту још увек доста капиталаца, поготово тамо у дубини код бране. Прошлог лета сам одавде двогледом гледао како преко пута извлаче сома од 68 кила, био је 2,6 метара дугачак, а наравно прича се да има и већих... – кроз смех каже Звонко и додаје да је за похвалу порибљавање језера лињаком који је још увек у потпуној забрани јер се чека да рибе нарасту.
- Доста нас је апеловало на службу Националног парка да врате у језеро и амура, али нам је речено да се неће убацивати јер није аутохтона врста – каже Звонко и додаје да је током сезоне рибокрађа на језеру готово немогућа јер сви пецароши долазе са уредним дозволама и у контакту су са рибочуварима којима се јављају сумњиве активности на води или обали.
Иако на језеро Мохарач већина долази због риболова, ових дана главна атракција на води је породица лабудова која је пре пар дана први пут извела младе у „шетњу“ језером. Након што су обишли пар кругова по језеру, ипак су одлучили да се „упознају“ са репортером „Дневника“ те су дошли и до обале. Након почетне нетрпељивости која се манифестовала кроз непријатељско шиштање, у краћем „разговору“ са мамом и татом лабудом, ипак смо добили сагласност родитеља да фотографишемо и објавимо фотографије њихових осморо паперјастих потомака...
Осим по лепоти, чистој води и прелепом амбијенту језера смештеног између фрушкогорских брежуљака, Мохарач је познат и по винарији „Кубе“, власника Ђуре Кубечке чији су виногради смештени на самој обали и из којих се пружа један од најлепших погледа на језеро. Ђура каже да на 2,5 хектара винограда увек има пуно посла и да се обавезе током дана само смењују. Међутим иако сигурно треба много труда да виногради доведу „под конац“, као што и јесу у винарији „Кубе“, Ђура је уз то успео да изгради и читав комплекс објеката на обали чиме је језеро Мохарач обогаћено за један озбиљан туристички центар који нуди све оно по чему је Фрушка гора позната – одмор у миру, природне лепоте, квалитетно вино...
- Долазе код нас углавном групе из целе Србије и ко год дође први пут, одушеви се и језером и амбијентом и наравно нашом вином. Ова лепота једноставно опија људе као вино, а ми смо ту да допунимо тај утисак – прича Ђура, којег нисмо хтели дуже да задржавамо јер га је у винограду „чекала“ мотика и окопавање у којем смо га прекинули трагајући за најбољом позицијом око језера. Овај крај Фрушке горе око Визића и Ердевика је познат по великом броју извора пијаће воде од којих се језеро Мохарач и пуни.
Изградњом бране и хидросистема неопходног за овакво језеро, неки од извора у непосредној близини су променили своје издане. Тако је један од извора пробио кроз зид бетонског одвода иза бране, а мештани су га у међувремену зацевили и сада је то место на које многи долазе по воду за пиће невероватне фрушкогорске свежине...
Нико Перковић
