Изложба о средњобанатским млиновима у зрењанинском Музеју

Тема која је по свему својствена овом равничарском поднебљу, обрађена је на веома систематичан начин. Приказани су млинови на подручју средњег Баната, све по врстама, од ручних, па воденица, покретаних водом, сувача, које користе коње као погонску снагу, и ветрењача чије име већ указује да их покреће ветар, до оних својевремено модерних, индустријских, на пару, дизел гориво или струју.

И све то с прецизним мапирањем и лоцирањем објеката, уз обиље фотографија, за које је Маринковић прави експерт, и макетама, које верно дочаравају изглед објеката из прошлости.

Аутор прави леп увод, о ручним жрвњевима који су prеthodili градњи млинова. Онда следи прича о воденицама, подизаним на Тиси, Тамишу и Бегеју, са обрађеним писаним подацима.

Један извор настао 1573. године говори да је велики везир Мехмед-паша Соколовић подигао у вароши Бечкереку, на реци Беги, млин од четири камена, овако креће беседа о средњобанатским воденицама које су касније биле у поседу манастира, редовника, орташких група или имућнијих појединаца. А било их је по типу кашикара, и оних мобилних на пловилима.

Маринковић нас подсећа и на народне обичаје и веровања која су била испирисана воденицама и догађањима око њих, што је била идејна потка и за први српски хорор филм „Лептирица“.

Темељно је обрађена и улога сувача, оних с два камена или тек са једним. Нестварно звучи податак да су, рецимо, 1896. године Бока и Перлез имали пет сувача, Боћар шест, Српска Црња осам, тадашњи Зрењанин девет, а Српски Итебеј чак 12! Ту су и ветрењаче, као загубљени симбол ове равнице. Сведочанство је и попис из 1873. када су у Војводини, без Срема, побројане 854 ветрењаче. А до данас су у средњем Банату опстале само Бошњакова у Меленцима и она у Белом Блату.

Занимљива је и историја индустријских млинова, који су ницали у Зрењанину али и околним селима као печурке после кише и очигледно су били профитабилан бизнис. То је и сведочанстово о експлозивном економском развоју града на Бегеју и овог дела Баната. А фотографије које предочавају садашње стање објектата у којима су некада тутњали млинови, а који су готово сви девастирани, урушени и зарасли у коров заборава, терају на размишљање.

Много је разлога за све оне који већ нису посетили изложбу да то учине, посебно због чињенице да мало ко може рећи да му је већи део изложбеног материјала познат.

Душан Маринковић рођен је 1981. године у Београду. Завршио је гимназију у Зрењанину а дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду, одсек фотографија, атеље графика, у класи професора Бранимира Карановића и професора Југослава Влаховића, 2006. године.

У Народном музеју Зрењанин је стекао звање вишег кустоса. Води и стара се о фототеци музеја која обухвата сва музејска одељења и води документацију графичког дизајна везаног за публицистичку делатност. члан је УЛУС-а, Друштва конзерватора Србије, Музејског друштва Србије и ИЦОМ-а.

Млинови су десета самостална изложба овог награђиваног аутора, а учествовао је и на мноштву колективних.

Ж. Балабан