У пожару 20. августа у 13,30 сати уништено је све у кући у Улици Бранка Радичевића 48, од зидова, столарије, намештаја до беле технике. Одмах су се у акцију помоћи укључиле колеге из Полицијске станице у Бечеју, али и комшије, поједини приватници, људи добре воље...
Самохрани отац и синови Стефан (17) и Страхиња (13) који су остали без мајке пре десетак година у саобраћајној несрећи, у пожару су изгубили готово све.
- Био сам на дужности кад ми је млађи син Страхиња јавио да је нешто пукло код утикача за струју и избио је пожар. Рекао сам му да одмах изађе из куће и позвао смо ватрогасну службу. Иако су ватрогасци за тили час стигли, у кући је већ све горело. Срећа да ватра није захватила кров. Кад се пожар санирао и ватрогасци отишли, остао сам са синовима на сред дворишта и видели смо само згариште. Деца су се сместила код сестре, а ја нисам знао где ћу и шта ћу –прича Илија Танчић.
Као што нови дан сунце огреје, тако су се сутрадан на месту несреће нашле многе колеге полицајци, комшије, пријатељи...
-Готово све колеге које су биле слободне дошле су сутрадан и све нагореле ствари смо избацили. Остали су голи црни зидови. Онда је кренула акција скидања малтера који је услед високе тепмературе испуцао, керамичке плочице отпале, врата и прозори нагорели... Велику помоћ имали смо од комшија – додаје Илија. - Без обзира на хијерархију у служби, од командира који је међу првима засукао рукаве и питао „која је моја соба”, до колегинице која је тек месец дана била у служби и још није све ни упознала, колеге су долазиле кад је ко могао и радио колико је знао и умео. Колегинице са шалтера су дошле се крпама и детерyентом у рукама и прале оно што је вредело опрати.
Нисмо се на томе зауставили, додаје комшија Раде Сремчевић, који је и сам ту од првог дана. Сваки дан је по неколико полицајаца долазило да ради, а показали су да знају да раде разне ствари. Показало се да су они људи који не само што штите закон, већ знају и друге ствари да раде. Затекли смо Срђана Ћућу који, уз помоћ Илије и његовог оца Стевана из Радичевића, који све време дежура и помаже, поставља гипсане плоче на плафону, а с „американером“ барата као са пиштољем. У купатилу је керамичар Милан Сиљега, Крупљанин који сада живи у Бачком Градишту, а док нивелише плочице додаје: „Ово је помоћ пријатељу у невољи“.
Не треба заборавити и на вршњаке Илијиних синова, који су дошли да помогну и нашло се посла за њих, али и поједине приватнике. Фирма „Електролив“ је дала материјал за електроинстлацију, коју је развукао по кући површине око 100 квадратних метара Имре Кулчар из Бачког Петровог Села. Посла око водовода прихватила се фирма „Госпођиначки“. Много се урадило за месец дана, али усељења сигурно неће бити још за месец дана.
Досадашња солидарност се процењује на око 5.000 евра. А требаће још, јер кућу треба опремити за живот, пошто је ватра све прогутала. Зато у Полицијској станици скупљају новац. Одвоји колико ко може. Међутим, овде се солидарност не мери новцем. Вишеструко већа вредност је то што су колеге показале хуманост и својим радом припомогле у несрећи колеге. Нема дилеме, показали су полицајци у бечејској Полицијској станици висок степен колегијалности.
- Људи, још сам у шоку. У ноћи после пожара све ми је било црно, попут згаришта у кући, сада сам у позитивном шоку, јер видим колико су људи, људи. А то данас није мала ствар. Неизмерно хвала сваком ко је помогао и још увек помаже мојој породици и мени. Захваљујући тој хуманости, моја деца и ја опет ћемо имати свој дом - закључује Илија Танчић.
В. Јанков
