У том ишчекивању смо затекли породицу Радише Моловића (55) из Витојеваца, места у румској општини, која дуван узгаја на 14 хектара, односно око 25 јутара. Моловићи су у “дуванској причи” од 1997. години, када је производњу почео Радишин отац на мањој површини и малој сушари, па су највише захваљујући подршци теренског референта сенћанске фабрике дувана Славка Болића, проширивали производњу.
Узгајање “вирџиније” почели су на три катастарска јутра, а површину под овом културом су знатно проширили и сада располажу са четири модерне сушаре са по 60 рамова.
У послове су укључени сви чланови породице, а што је за похвалу поред Радише пољопривредно газдинство је засновао старији син Владимир (29), иако са дипломом Високе пословне школе у Новом Саду, одлучио се за останак на селу и пољопривреди, а колико може припомаже и млађи Немања (23), уз студије менаџмента у агробизнису још је неодлучан.
- Стално сам био уз деду и оца у производњи дувана и заволео сам тај посао, који није лак, али ми некако одговара. Док траје производња дувана сигурно ћу радити, помагати и сарађивати, а надам се да ће потрајати и да нећу морати тражити посао у струци. Одувек сам волео живот и рад на селу, нисам тежио томе да одем и радим у граду, без обзира што сам студирао у Новом Саду. Ко ради и озбиљно је посвећен послу, може да обезбеди сигурну егзистенцију на селу, као што је ми видимо у производњи дувана, која је профитабилна. Ту смо сви скупа, породично радимо посао и мислим да је за почетак најбоље - уверен је Владимир Моловић, који се спрема за свадбу, заказану за 1.јун, а млада Биљана из суседних Грабоваца већ је у свом новом дому у Витојевцима и чекају принову.
Млађи син Немања још је између студија у Новом Саду и испомагања у пословима код куће. Диплома менаџера у агробизнису, може бити од користи, али још се није определио, да ли ће после студија остати у селу или изабрати други пут.
- Ако питате младе, живот је бољи у граду, али мене вуку на село послови у газдинству у које се укључујем по потреби. Још сам неоопредељен, али евидентно је да живота има на селу. Млади из Витојеваца су се махом позапошљавали већином у фирмама у Руми, Шимановцима и другде, одмах по завршетку средње школе. Ко има услове, мислим да је боље остати у пољопривреди и бити свој газда, него за другог радити - сматра Немања.
Радиша Моловић је по струци хемијски техничар и до 2007. године радио је у производњи целулозе у сремскомитровачком “Матрозу”, некадашњем гиганту у производњи целулозе и папира.
- Када сам добио отказ почели смо да ширимо производњу дувана па нисам хтео да тражим посао у другој фирми. Лошија земља у атару Витојеваца, углавном је трећа и пета класа, одговара за производњу дувана, па смо и ми кренули озбиљније у ову производњу. Постоји прича, да дуван упропашћава земљу, па неки власници неће да је дају у закуп, али то није тачно. Земљу коју радимо у закуп ђубримо и не искоришћавамо је, а обично њиве у закуп узимамо на пет година, тако да о њима водимо рачуна - објашњиава Радиша Моловић.
Посла у производњи дувана има, јер креће се почетком марта заснивањем расада у пластеницима, а Радиша констатује да с обзиром да је прошла половина маја, дуван је већ требао бити расађен, међутим, није могло због времена.
- За ових 25 јутара, колико смо наменили дувану, треба нам три до три и по дана за расађивање. Већином расађивање радимо сами и уз помоћ комшија из села. Брат од стрица вози трактор, ја и млађи син смо на садилици и још две комшинице… - наводи Радиша.
Кад лист приспе почетком јула Моловићима треба седам берача, плус четворица који пакују и износе дуван, тако да без 11 људи берба не може да се одвија, а потребна је четири месеца, све до првог мраза. Ангажују се сезонци берачи, а укључују се и чланови породице.
- До сада смо увек имали радне снаге одавде из села, а за наредну бербу пола ће бити људи из села, а друга половина са стране. Имамо договор да нам дође група из Руског Села код Кикинде. У селу немамо довољно радне снаге, за сезонске послове једна иста група људи се врти стално, а остало радно способно се запослило у Платичеву и Руми. До сада смо одрађивали бебру, како ће би ове сезоне још је знак питања, али надамо се да посао моћи да се обави – каже Моловић.
Спрам квалитета земљишта и услова, Моловићи кажу да су приноси сувог листа задовољавајући, јер у просеку постижу преко две тоне сувог листа “вирџиније” по хектару.
- Велика је разлика користи од производњи дувана, у односу на остале ратарске културе, али велика је и разлика што се тиче посла и улагања. Срећа, од почетка изузетно коректну сарадњу имамо са Фабриком дувана Компаније ЈТИ у Сенти и ми се трудимо да максимално одрадимо оно што се од нас очекује, а и они испуњавају уговорене обавезе. У просеку смо прошле сезоне испоручивали лист друге класе, мада мислим да би могли још боље. То зависи прво од нас, какав је дуван на њиви, како га осушимо и после класирамо и спакујемо у кутије за испоруку, а тек на крају од оцене квалитета на линији испоруке у Сенти - сматра домаћин из Витојеваца.
Радиша напомиње да је прошле године ишао у фабрику у Сенту на класирање дувана и констатује да је 95 посто задовољан, мада, има утисак да је између прве и друге разлика у неким нијансама.
Текст и фото: Милорад Митровић
