Својевремено је Славко стекао диплому грађевинског техничара у Новом Саду и годину дана радио у струци, али брзо се определио да батали градилишта, па засновао фарму са пет крава која се проширила на 30 музара и још двадесетак јуница и телади, а срећна околност је да је под истим кровом са дипломом машинског техничара породично гнездо свио син Радивој (39).
- На фарми је сада од 45 до 60 грла, у зависности од репродукције, од подмлатка остављамо женску телад, док се мушка продају, а ако се понекад баш не успе продати остане неко грло и у тову. Почетак је био тако што смо од млека правили сир и испоручивали га муштеријама у више фирми у Новом Саду и посао се лепо разгранавао, не излазећи на пијацу, а код куће су викендом пазарили бројни викендаши. Правили смо ситни сир, лиснати, у разним кришкама и трајније сиреве, нашли смо рачуницу да у сиреве прерадимо сву количину млека. Чак смо имали потражњу за већом количином сирева него што смо могли да направимо од млека са сопствене фарме, све док у бомбардовању нису порушени мостови - присећа се почетака Славко Пејчић
Због порушених мостова на Дунаву, Пејчићи нису могли да испоручују сир у Нови Сад па нису знали шта ће са око 300 литара млека дневно, тако да су били принуђени да млеко сваког јутра и вечери испоручују на откупну станицу Земунске млекаре у суседној Бешки.
Убрзо су Пејчићи отворили откупну станицу за млеко за Земунску млекару која је после пет месеци постала део „Имлека“ и са том компанијом је сарађивао 15 година, све до пре неколико година када су настали проблеми и гужве са испорукама...
- Сада добро сарађујемо са Млекаром „Еко-Млек“ из Каоника код Крушевца, која у Новом Саду има пословницу која се бави откупом млека, а у Старим Бановцима имају прераду у полупроизвод од којег се даље у Каонику прави качкаваљ и друге врсте сирева. Моментално постижемо цену од 34 динара за литру млека, плус седам динара премије, што је 41 динара по литри. Млекара нам је јесенас смањила откупну цену за један динар, али имамо обећања да уколико успе да прода сиреве да ће нам се то рефундирати... - испричао је Славко.
Код опредељења чему се посветити у газдинству, домаћин из Чортановаца уверава да је ствар у томе да човек нешто мора радити, а радити на говедарској фарми са кравама нема дилеме - мора се ангажовати буквално 24 сата!
- Спава се једним оком, немаш недеље, ни славе, нити да негде одеш и предахнеш, али пошто син Радивој и ја радимо заједно, све се некако усклади па нађемо времена за годишњи одмор, али тада онај ко остаје код куће мора мало више да повуче... Бављење млечним говедартсвом је наше дугорочно опредељење и имамо намеру да поново започнемо прераду у сопственој мини млекари за шта смо већ имали великих улагања. Направили смо објекат по најсавременијим стандардима, купили опрему, све је спремно, али за сада чекамо прави моменат - у дилеми је Славко Пејчић.
У породичном пољопривредном газдинству ангажовани су Славко и његова супруга Славица, син Радивој и снајка Смиља који подижу унучад, у пословима испомаже и стални радник на фарми. Обрађује се и око 100 катастарских јутара земље, на којих је сетвена структура већим делом прилагођена потребама говедарске фарме.
Славков син Радивој Пејчић је по завршетку Средње машинске школе у Инђији одлучио да остане у пољопривреди.
- Одлучио сам 2006. да се бавим овим послом и тада смо изградили нови објекат за 30 музара, али иако су се дешавале многе кампање и кризне ситуације које нису у корист сељака и пољопривреде, опстали смо. Бавимо се пољопривредом јер имамо економску корист, а такође и што волимо посао који радимо - каже Радивој Пејчић.
Радивој сматра да држава подстицаје које даје за куповину нових трактора тешко могу да се остваре, те да би се могао у пољопривреди применити једноставнији модел, сличан оном као што се даје субвенција таксистима за куповину нових аутомобила за бављење том делатношћу.
Премију од седам динара за сваку литру млека Славко сматра добром да се поправи рачуница и одржи млечно говедарство, али указује да док није било премије за млеко, пре двадесетак година цена млека је била 32 до 35 динара, а литар нафте је коштао 50 динара.
- Чини ми се да како је премија установљна и повећавала се, тако су млекаре смањивале цену млека, па је нашом паорском логиком испало да млекаре добијају премију. Млекаре су се у цену млека уградиле на рачун нас произвођача. Пуно намета је од ветеринарских и других служби. Долазе једном месечно, ми им спремамо узорке за испитивање и нико нам не шаље резултате, а стаје нас 700 динара по крави, а без тога не можеш остварити премију за млеко. Тромесечно нам долази човек који оцењује краве, па и он за своју оцену кошта, а ако не стави свој потпис нема премије. Није чистих тих седам динара премије по литри млека, него је оптерећено са пуно трошка да се оствари. Поред тога ограничења има и за остварење субвенције по уматиченом грлу која износи 25.000 динара, па ћу тако у овој години од 30 музара остварити за 22, јер су међу ових осам неке старије него што је прописано или се лане нису телиле - напомиње наш саговорник.
Он сматра да би за бољи положај пољопривредних газдинстава и пољопривреде у целини, највише допринело да свако честито ради свој посао, рецимо да ветеринари не продају пилиће него да прегледају краве.
- Уз нас који се бавимо овим послом сточартсво могу да унапреде ветеринари који ће водити бригу о сточном фонду, а не да долазе само онда када треба да узму динар. Син је ишао на обуку и од тада ми сами осемењавамо краве - додаје Славко.
Текст и фото: Милорад Митровић
