Лазар Чурчић (94) бард српског библиотекарства из Титела и даље ради

ТИТЕЛ: У стрмој тителској улици Доситеја Обрадовића (има и таквих у Бачкој!) приземна је кућа која се својом обичношћу ушушкала у околину, а ту с делом породице живи један од најпознатијих српских библиотекара и историчар књиге, књижевности и културе Лазар Чурчић (94).
l
Фото: Najbolje se doajen snalazi u svom carstvu knjiga

Фасада дома обична, а унутра царство књига, старих новина, докумената, археолошких артефаката ... Чика Лаза, како га многи зову од миља и из поштовања, дочекао нас је на невеликој тераси испред стола где су, по само њему познатом систему, распоређене бројне књиге с отвореним или обележеним страницама које је анализирао до касно у ноћ. Навикао је да ради по мраку јер је на послу увек био предан, па су му за науку остајали само ноћни сати.

Одмах нам скреће пажњу на дрвену кутију с уломцима грнчарије које је пре неку година покупио испред своје куће, кад су је на површину избациле машине замењујући водоводне цеви. Поред стола део сфинге чија је фотографија у холу месне Средње техничке школе „Милева Марић”, а начином обраде подсећа на фигуре из Лепенског вира.

О Чурчићу научна јавност доста зна. Стварао је току целог свог дугог живота, а и данас, објавио је више од 700 стручних радови, а међу најзначајнијим су „Књига о Захарију Орфелину”, „Поминак књижевски”, „Српске књиге и српски писци 18. века”, „Исход и стазе српских књига 18. века”, које су уважавали и академици. Стекао је подвижничким радом звање библиотекар-саветник, највише у струци, и једини добио националну пензију Владе Србије.

Добитник је, само у овој деценији, награде Златна књига Библиотеке Матице српске за 2019, Изузетне Вукове награде 2014, а и завичајна општина доделила му је 2018. Повељу за изузетан допринос, а пре неколико дана добио је и награду новосадске Градске библиотеке за животно дело.

Свестан позних година, саговорнику жели да подари што више од свога знања и искуства. Не размеће се, а о другима прича с уважавањем. Тако за професора новосадског Филозофског факултета др Миливоја Ненина, који живи у оближњем Локу, каже:

- Мислим да тренутно нико лепше не пише на српском језику. Велика је и сјајна личност. Спада у ретку категорију величанствених људи.

Кад прича о свом животу и каријери, то постаје право предавање које почиње са 1703. и почетком новог локалног школства, па наставља о турским медресама, средњем веку, тителском манастиру, старијем и од оног у Бачу, а био је расадник образовања...

- У моје време постојала су у школи мађарска, српска и немачка одељења – сећа се чика Лаза. – У горњем делу Титела све три школе биле су српске, једна поред Евангелистичке цркве, друге две недалеко у истој улици. Народ их је назвао Илићева, Драгина и Чавићева, по њиховим учитељима. У Илићевој рођен је сликар и педагог Стојан Трумић. На месту где је касније била банка, а сад је запуштена, била је мађарска школа. Централну, којој је касније дозидан спрат и тако наружен изглед, похађала су српска и немачка деца. Швабе су због мањег броја ђака имале комбинована одељења, док су  српска била цела. У разредима је било преко и 40 деце. Данас незамисливо. У школама су углавном радиле жене, осим у немачкој и Чавићевој. Недељом су нас водили у цркву. За појницом су били Јован Јанић, пензионисани учитељ и неки Шејски, име сам му заборавио. Док један поје, други тргне ракију, и тако наизменично.

Чика Лаза са сетом прича о својој учитељици Дани Јанић из неког села крај Чачка, и памти како је била лепа и говорила најчистијим српским језиком. Иако су постојала мађарска и немачка одељења, његово српско било је „мали Вавилон”, где су у клупа седели и Пера Деме Мађар, Хајнглови Немци, Словак Абеловски, Рус Владимир Руденков... Памти и како су неког Ђуру Поповићу, Србина чија је мајка била Мађарица Тоходи, деца задиркивала и звала Ђура Тоходи. Једном је он дечаку из немачког одељења брицом расекао капут на леђима. Срећом је било зима па због дебеле одеће сечиво није стигло до тела. Казна је била тешка за гледање кад га је учитељ немачког одељења трсковачом страшно ишибао.

Супругу Марију је упознао у библиотеци. Она је почела да ради пре њега, касније отишла да студира и он ју је чекао до дипломирања. Све ове године једно другом персирају.

– То је успомена на наш први сусрет и прво ословљавање. Заборавили смо дан и датум, знамо само да је била 1953. С њом се не може свађати. Једино се ја понекад наљутим и тад будем незгодан. Марија се после факултета вратила у библиотеку, па је цео наш живот везан за књиге. И Марија је направила завидну каријеру, писала је књиге, не онолико колико ја, али погледај ову „Библиографију Русина у Југославији”. Огромна је, ја тако велике књиге немам.


Хлеба, масти и паприке

– У школу смо у торби, осим табле и морског сунђера, носили и ужину,  два комада хлеба намазана машћу и посута алевом паприком – додаје госн Чурчић. – Био је у разреду неки Фрања, који је децу малтретирао и тукао, па ме је мама сваког јутра саветовала: Ако ти нешто тражи, дај му ужину, па и таблу ако треба. Срећом, у задњој клупи био је Миленко Миловановић, кога смо звали Брка. Онако крупан и висок нас је штитио од напасника. Кад је одрастао, имао је тужну судбину. Иако добар пливач, удавио се у Бегеју, отказало му срце. Жао ми и сад што нисам био на сахрани јер сам био у Београду. Владимир Руденков за време рата је отишао у руски кадетски корпус у Белу Цркву. Одласком Шваба, и он је отишао у Немачку. Тамо изучи за шлосера (вариоца), потом је радио у Мароку, па се пребацио у САД, где је постао диригент црквеног хора и доспео до наступа у чувеном Карнеги хола.

Много је различитих судбина. Данас је у Тителу из нашег разреда жива само Мара Ердељанова Небригић, моја вршњакиња.


Поносни су на своје потомке: Душка је студирала шпански, Растко Лале је рестауратор, студирао је вајарство, Маја је иконописац, а завршила је примењену уметност. Имају и петоро унучади: Немања је у Берну професор универзитета, Лазар је рестауратор као и отац му, Марко је студирао yез у Гронингену у Холандији, Вук докторирао звук на филму и уписао етнологију, Јован био успешан фудбалер, а сад је тренер.

У богатој каријери Чурчић је упознао многе дивне људе. Са сетом прича о колеги с факултета Драгану Никитовићу, легендарном спортском коментатору, који је оловних деведесетих отеран с телевизије. Био је то за њега тежак ударац, није потом дуго живео и умро је с осећајем неправде која му је учињена. Чувеног Рашу Попова памти по друговању у новосадској кафани „Златна греда”, пре одласка на посао.

Стево Диклић

EUR/RSD 117.5802
Најновије вести