Мирослав Киш из Верушића крај Суботице пионир у узгоју лимузин говеда

Ма колико технологија узнапредовала, бити паор, поготово онај коме у авлији риче „благо крупног зуба”, својеврсна је голгота већ због обавеза према живом бићу у забранима и шталама, а камоли кад се у компликоване једначине убаце и подаци о профиту- али, наши људи којима је и генетски кôд „инфициран” склоношћу ка сточарству, не само да не одустају већ гледају и да унапреде своја имања, као што је то ради Мирослав Киш из Верушића, успутног насеља на путу од Суботице ка Бачкој Тополи.
с
Фото: М.Миљеновић

А он се упустио у авантуру узгоја говеда расе лимузин, до пре неку годину потпуно непознате овде, где су и данас „појам” товног сточарства сименталке, својевремено заправо селекционисане зарад млека, а не меса. Увезао Мирослав првих педесетак јуница из њихове постојбине, Француске, пре две године, па му сад стадо броји 120 црвенкастих лепотица, испод којих је већ и педесетак њихове телади.

– Ове године смо увезли и три нова бика, па се надам да ће генетика нашег и стада колега који су се такође упустиле у авантуру узгоја лимузина, бити све боља – поносан је, не без разлога, Мирослав на резултате свог рада и оног још десетак „авантуриста”, готово свих у Војводини.

– Предност ове расе је пре свега у томе што су, као једна од пет француских националних месних раса, изузетно великог рандмана, односно имају далеко бољи удео меса у укупној тежини, лакше се теле од, рецимо, сименталки, не захтевају узгој само „на везу”, прија им шетња по пашњацима, којих, додуше, баш нешто и нема код нас у Војводини, где је земља далеко плоднија од њихове постојбине, али не захтевају толико заштићене просторе за узгој јер добро подносе све спољне метео-услове – објашњава Мирослав, кога је лимузину привукло и то што, као месна раса, теле дуго остаје „под” кравом па се о њиховој исхрани мајке брину седам месеци, што олакшава посао и самом газди.

Фото: М. Миљеновић

– Увели се смо и вештачко осемењавања, али ипак ове године увезли три нова бика, платили их 20.000 евра, док је цена јуница, зависно од узраста и да ли су стеоне или нису, од 1.600 до 2.500 евра. Наизглед много, али квалитет враћа уложено, а приде има и државних субвенције за увозна грла, па се онима који се определе за товно говедарство више исплати производње по систему „крава-теле”, него да и даље користе, у суштини, музне краве као сименталке – каже Киш, коме у послу помаже цела породица.

Од четворо деце, два сина су већ на факултетима за аграр у Холандији, која је, без претеривања, најуспешнија паорска земља света, о чему сведочи то што је, након моћних али и географски непрегледних САД, управо Низоземска (како сад у земљи лала инсистирају да им зову државу) највећи светски извозник пољопривредних производа, али и технологија.

– Трентуно су синови у Србији, због пандемије, али приводе студије крају, па се, као и пре, свакодневно укључују у посао. Наравно, виде како се то ради у успешном свету, па им је често чудно наше „крпљење” – вели Мирослав о ентузијазму својих наследника према српским условима пољопривредног привређивања.

– Док у развијеним аграрима таква врста јунећег меса постиже и већу цену на тржишту, ми се, бар за сад, тешимо тиме да је, због карактеристика лимузина, њихов узгој нешто лакши, мање захтеван него сименталаца, јер нема шанси да се у Србији добије нешто већа цена „живе ваге” само зато што је то искључиво месна раса – објашњава Киш, коме, и поред свега,не недостаје ентузијазма. – Знате како каже наш свет: једном сељак, увек сељак. Радим што и моји преци, али, ето, ваља ићи у корак с новотаријама. Још кад синови преузму посао...

      Милић Миљеновић

EUR/RSD 117.5833
Најновије вести