Већ је почело да лети перје у варошици и зимус, у квалификацијама, где гускови кљунове укрштају у конкуренцији сениора, двогодаца и лиги младих. Сад се највише држе из љубави, а бела јата некад су била су бројна, па имала и чуваре, који су их истеривали од пролећа, кад се излегу, па до јесени.
– Било је и јата с до 2.000 гусака, а у Мокринчана око 20.000 – објашњава председник Удружења узгајивача гусака „Бело перо” Живица Терзић. – Зими су се их пуштала на сокаке, а омиљена места били су артерски бунари на рогљевима, ћошковима улица, где су гускови знали да се потуку, па се знало који је где најјачи.
Памте се и времена од пре једног века кад је др Богдан Сеђаков постао месни лекар, па фијакером од куће до куће обилазио пацијенте. Као човек из народа, волео је да има јаког гуска, често га носио са собом и пуштао у дворишта да се туче с домаћиновим гуском. Потом би увек узимао победника јер је волео да има најбољег, а домаћин се, из поштовања, није бунио.
Дуго су се гускови за престиж пред гускама тукли зими, у сезони парења, док се неки домаћини, као и Живичин отац Сава, нису досетили па гускове задржавали да иду на бунар с гускама. Знало се где има кочоперних, па су се њихови власници договарали да их истерају на неки од бунара да се потуку, а знатижељници навијају.
– Није се могло утврдити ко и на којем бунару има најјачег гуска. Свако је хвалио свог. Трајало је то до 1986, кад је деветорица мештана основала Удружење „Бело перо”, осмислили су систем такмичења, стекли око 80 активних чланова, а сваке сезоне се укључује више од стотину гускова у три категорије – вели Терзић.
Напомиње да је у Мокрину тренутно 1.500 до 2.000 гусака, али да није заљубљеника, било их још мање. Јер, њихово неговање из љубави не иде без бар неколико гусака, пошто на мегдан с ривалима излазе у пратњи четири гуске, чија подршка гакањем им је неопходна. Гускови се туку кљуновима и крилима јер бране своја јата, а у сваком је једна изабраница, па кад у окршају загусти, ако је у пратњи она, боре се што јаче и дуже могу.
Животни век гусака је до 25 година, а Мокринци их с великом пажњом негују па се у оквиру Светског првенства усталио избор најстаријег и најлепшег јата. Тренутно је најстарија добродржећа од 24 година Четкица Драгана Барбата, који вели да им животни век зависи од тога како се хране и одржавају. Четкичин изабраник био је и Пикасо, један од шампиона Гусанијаде. Најстарији гусак је, с 21 годином, Ацика, власништво Александра Адамова, шампион у сениорској конкуренцији 2005, 2007. и 2008, једну титулу има и као двогодац, што до сад успео ниједан мокрински гусак, а да једне сезоне надметање није изостало због птичјег грипа, можда би имао још коју титулу. Кад је Ацика био шампион, за њега су нудили стеону јуницу, али је имао код Адамова посебан третман. Попут Ацике, дубоку старост од 23 године је доживео Пекинезер Обрада Брдарића. По два шампиона из јата Терзића и Ладичорбића, дуговечност су обезбедила и препарирањем.
Поред ненадмашног Ацике, малом броју гускова је успевало да одбрани титулу, али јесте Мајстору из Терзићевог одгоја, који је однеговао и Клеја 2. Обично власници шампионе наредне сезоне одмарају од окршаја па се и Милко, у власништву Мирка Јолића, прославио као једини који је успео да освоји титуле у све три узрасне категорије, у лиги младих, као двогодац и сениор. Но, од 2014, када је постао сениорски шампион, више се не такмичи, тимаре га и пазе власник и гуске, али му за сад потомство на такмичарском плану није ни близу. Окршаји за овогодишње, 35. светско првенство отпочели су почетком јануара и већ се зна осам најбољих.
Терзић додаје да је битна и територија где се надметања одржавају.
– Сваком гуску је важно да пред својим јатом, у свом дворишту или пред кућом буде најјачи. Зато се за финале трудимо да места буду што неутралнија па су на пола пута између кућа оних који доспеју у сениорско финале. Нажалост, ове зиме, због короне, квалификације се одржавају готово без публике, а ако се овако настави, тако ће се бити и за финале. Сви су изгледи да ће публика финале моћи да прати преносом уживо на „Јутјубу” – вајка се Терзић.
Титулу од лане брани Арпад, у власништву Жељка Радаковића, пробио се до четвртфинала, али како чујемо, зашантао је јер се незгодно оклизнуо и неизвесно је да ли ће се опоравити за завршне окршаје.
– Гуске воле зиму, најбоље је кад после ниских температура време попусти, тад се гускови најжешће потуку – каже Терзић.
У вези с дилемом да ли се надмећу гускови или гусани, Мокринчани тврде да је исправно рећи гусан, гуска би се звала гусна. У селу и перо не зову као другде, него „пере”, а и једна кафана се дуго звала „Бело пере”.
Милорад Митровић
